Učitelj zena Mu-nan je imao samo jednog učenika. Zvao se Šođu. Kada je Šođu završio svoje izučavanje zena, Mu-nan ga pozva u svoju sobu. "Ja starim", reče, "i koliko znam, Šođu, ti si jedini koji će preneti ovo učenje. Evo jedne knjige. Prenošena je od učitelja do učitelja kroz sedam generacija. Ja sam u nju takođe uneo mnoge svoje stavove. Knjiga je vrlo vredna i ja ti je dajem u znak tvog sledbeništva."
"Ako je ova knjiga od takve važnosti, bolje je ti zadrži", odgovorio je Šođu. "Ja sam tvoj zen primio bez beleženja, i njime sam zadovoljan."
"Znam", reče Mu-nan. "Ipak, ona je prenošena od učitelja do učitelja kroz sedam generacija, pa je možeš zadržati kao simbol primanja mog učenja. Evo ti."
Razgovarali su kraj vatre. Istog trena kada Šođu oseti knjigu u svojim rukama, ubaci je u rasplamtalu vatru. On nije imao sklonosti za posedovanjem.
Mu-nan, koji se nikada ranije nije naljutio, vrisnu: "Šta to radiš!"
Šođu uzvrati vičući: "Šta to govoriš!"*
* Ova priča negira stavove o navodnoj isključivosti učitelja zena i njihovog polaganja prava na učenikovu istinu o zenu. Preime pokazuje koliko su važne nove, lične spoznaje o zenu svakog učenika. One su, u određenom trenutku, jače i od više vekovnog saznavanja do kojeg su došle ranije generacije izučavalaca zena, tj. od celokupne saznajne "teorije". To je dokaz da zen, kao predmet učenja (izučavanja), predstavlja i dalje živu materiju, nezavršenu i potpuno otvorenu sadašnjim i budućim spoznajama.
No comments:
Post a Comment