Tako dakle?

Učitelja zena Hakuina susedi su hvalili kao čoveka koji živi čednim životom.

Blizu njega živela je jedna lepa devojka čiji su roditelji držali prodavnicu hrane. Iznenada, bez ikakvog upozorenja, njeni roditelji otkriše da je u drugom stanju. Ovo razljuti roditelje. Devojka ne htede da prizna ko je otac, ali posle mnogo kinjenja imenova Hakuina.

U velikoj ljutnji roditelji odoše do učitelja. "Tako dakle?", beše sve što on reče.

Kada se dete rodilo, doneli su ga Hakuinu. On je već izgubio svoj ugled, što ga nije mnogo brinulo, ali je veoma dobro vodio računa o detetu. Dobijao je mleko od svojih suseda i sve drugo što je detetu trebalo.

Posle godinu dana devojka-majka nije mogla više izdržati. Reče roditeljima istinu - da je pravi otac deteta jedan mladić koji je radio na ribljoj pijaci.

Majka i otac devojke otiđoše do Hakuina da ga malo za oproštaj, i iskreno se izvine, a i da mu uzmu dete nazad.

Hakuin je bio predusretljiv. Ustupajući im dete, sve što je rekao bilo je: "Tako dakle?"

Naći dijamant na blatnjavom putu

Kudo je bio carev učitelj. I pored toga, običavao je da putuje sam kao lutajući prosjak.* Jednom kada je bio na putu za Edo, ** stiže pred malo selo zvano Takenaka. Bilo je veče i padala je jaka kiša. Kudo je bio sasvim mokar. Slamnate sandale su mu se raspale. U prozoru jedne seljačke kuće blizu sela primeti četiri-pet pari sandala i odluči da jedne kupi.

Žena koja mu je ponudila sandale, videvši koliko je mokar, pozva ga da preko noći ostane u njenom domu. Kudo prihvati, zahvalivši joj. Uđe i izgovori sutru pred porodičnim oltarom. Onda bi predstavljen ženinoj majci i njenoj deci. Videvši da je cela porodica utučena, Kudo upita šta je posredi.

"Moj muž je kockar i pijanica", reče mu domaćica. Kada se dogodi da pobedi, pije i postaje grub. Kada izgubi, pozajmljuje novac od drugih. Ponekad, kada se sasvim opije, ne dođe uopšte kući. Ne znam šta da uradim?"

"Ja ću mu pomoći", reče Kudo. "Evo ti nešto novca. Daj mi krčag dobrog vina i nešto dobro za jelo. Onda možeš ići. Ja ću meditirati kraj oltara."

Kada se domaćin oko ponoći vratio, sasvim pijan, dreknu: "Hej ženo, kod kuće sam. Ima li štogod za jelo?"

"Imam ja nešto za tebe" reče Kudo. "Uhvatila me je kiša i tvoja žena me je ljubazno zamolila da ostanem ovde preko noći. Zauzvrat, kupio sam nešto vina i ribe, pa možeš i ti da se poslužiš."

Čovek se obradova. Odmah ispi vino i leže na pod. Kudo sede pored njega, meditirajući.

Ujutru, kada se probudio, muž je zaboravio na prethodno veče. "Ko si ti? Odakle si došao?", zapita Kuda koji je još uvek meditirao.

"Ja sam Kudo iz Kjota i idem za Edo", odgovori učitelj zena.

Čovek se posrami. Iskreno se izvini učitelju svoga cara.

Kudo se nasmeši. "Sve u ovom životu je nestalno", objasni. "Život je veoma kratak. Ako nastaviš sa kockom i pijenjem, neće ti ostati vremena za bilo šta drugo, a prouzrokovaćeš svojoj porodici patnje."

Svest mu se probudi iz sna. "U pravu si", izjavi. "Kako ti se ikada mogu odužiti za ovo divno učenje! Dozvoli da te malo ispratim i ponesem ti stvari."

"Ako želiš", složi se Kudo.

Krenuše oboje. Kada su prešli pet kilometara, Kudo mu reče da se vrati. "Samo još deset kilometara", molio je Kuda. Nastaviše.

"Možeš sada da se vratiš", predloži Kudo.

"Posle sledećih petnaest kilometara", čovek odgovori.

"Vrati se sada", reče Kudo kada su prešli petnaest kilometara.

"Pratiću te do kraja svog života", izjavi čovek.

Savremeni učitelji zena u Japanu potiču iz reda jednog čuvenog učitelja koji je bio sledbenik Kuda. Njegovo ime je bilo Mu-nan, Čovek koji se nikada nije vratio.


* Mnogi učitelji zena su upravo na ovaj način proveli ceo svoj život, ili barem jedan njegov deo.

** Edo - današnji Tokio, politički, privredni i kulturni centar šogunata za vreme vladavine klana Tokugava. Šogunat je specifičan vid vojne uprave koji karakteriše istoriju japanske države. Šogunat podrazumeva totalnu koncentraciju vlasti u rukama vojnog diktatora - šoguna, koji je pak, uprkos tome, nominalno podčinjen caru koga priznaje i u čije ime, navodno, upravlja zemljom.

Šolja čaja

Nan-ina, japanskog učitelja zena u periodu Meiđi,* posetio je jednog dana neki profesor univerziteta koji je želeo da se od njega raspita o zenu.

Nan-in je poslužio čaj. Napunivši šolju svome gostu, nastavio je da sipa. Profesor je posmatrao kako se čaj preliva, ali kada više nije mogao da se suzdrži, reče: "Puna je. Više ne može da stane!"

"Kao i ova šolja", reče Nan-in, "pun si svojih ubeđenja i pretpostavki. Kako mogu da ti objasnim zen ako prethodno nisi ispraznio svoju šolju?"


* Period Meiđi (1868-1912) je vreme otvaranja Japana prema svetu, kao i modernizacije i vesternizacije zemlje koje su sledile. Za manje od pola veka, koliko je ovaj period trajao, Japan je premostio tehnološki i privredni jaz koji ga je delio od najrazvijenijih zemalja Zapada.