Rjokan je ceo svoj život posvetio izučavanju zena. Jednoga dana čuje da njegov sestrić, uprkos upozorenjima porodice, troši svoj novac na jednu kurtizanu. Pošto je sestrić preuzeo Rjokanovo mesto upravljanja porodičnim imanjem, a imetak beše u opasnosti da bude proćerdan, rođaci zamoliše Rjokana da nešto preduzme.
Rjokan je trebalo da prevali dug put da bi posetio sestrića, koga inače nije video više godina. Sestrić je izgledao zadovoljan što ponovo vidi svog ujaka i pozva ga da kod njega prenoći.
Rjokan je celu noć presedeo meditirajući. Ujutru, spremajući se da krene, reče mladiću: "Mora biti da starim, ruke mi se tako tresu. Hoćeš li mi pomoći da zavežem kaiš na sandali?"
Sestrić mu vrlo rado pomognu. "Hvala ti", završi Rjokan, "vidiš, čovek postaje svakim danom sve stariji i nemoćniji. Vodi dobro računa o sebi." Tako Rjokan otiđe, ne pominjući ni jednom jedinom rečju kurtizanu ili žalbe rođaka. Ali, od tog jutra, sestrićevo rasipništvo prestade.
No comments:
Post a Comment