Budin zen

Buda je rekao: "Smatram položaj kraljeva i vladara istim kao i čestica prašine. Posmatram zlato i drago kamenje kao mnoštvo opeke i šljunka. Gledam na najlepšu svilenu odeću kao na rite pomame. Vidim mirijade svetova vaseljene kao sitno semenje voća, i najveće jezero Indije kao kap ulja na mom stopalu. Osećam nauk sveta kao varku čarobnjaka. Razabiram najuzvišeniju misao oslobođenja kao zlatni brokat u snu, i gledam sveti put prosvetljenih kao cvetove što se pojavljuju u ljudskim očima. Vidim meditaciju kao potporu planine, nirvanu kao noćnu moru dana. Gledam na sud o dobru i lošem kao na vijugavi ples zmaja, i na bujanje i pad uzdanja samo kao na tragove koje za sobom ostavljaju četiri godišnja doba."

Rinzaievo prosvetljenje

Posle tri provedene godine u Obakuovoj školi, Rinzai jednom prilikom priđe učitelju i zapita ga šta je suštinska istina o Budinom učenju. Sve što je dobio kao odgovor na ovo, bilo je dvadeset udaraca štapom. On otiđe drugom učitelju, Daiguu, koji mu reče da je Obaku ispravno postupio prema njegovom prosvetljenju i, da bi mu više pojasnio stvar, grubo prodrma Rinzaievu gušu i osu ga grubim rečima. Ovoga puta, Rinzai uzvrati, udarivši Daigua po rebrima. I pored svega ovoga, odjednom se prosvetli.

Zatim se Rinzai vrati do Obakua da mu ispriča šta se dogodilo, ali mu učitelj stade još više pretiti i ošamari ga, posle čega se Obaku stade grohotom smejati i dreknu besmisleno: "Kacu".*

* Usklik Kacu je bez nekog posebnog značenja. Upotrebio ga je prvi Baso Doicu, a kasnije, čuvši ga od Obakua, učinio poznatim upravo Rinzai (Gigen) (umro 867. g.), i to kao reč koja se izvikuje po prosvetljenju.

Razmetljivi majmun

Jedan razmetljivi majmun otiđe na nebo i tamo srete Budu. Reče mu: "Buda je mala stvar; ja mogu da skočim vrlo daleko."

"Ako si tako pametan", reče Buda, "skoči sa dlana moje ruke." Majmun pomisli da će to biti lako jer mu je dlan izgledao širok samo nekoliko santimetara. Tako on skoči vrlo, vrlo daleko. Nađe se na ogromnoj ravnici sa pet velikih stubova. Da bi dokazao da je bio tu, obeleži jedno od podnožja ovih pet stubova. Kada se vrati do Bude, stade se hvaliti sa onim što je učinio.

"Ali pogledaj moju ruku", reče mu Buda. Na njoj majmun vide znak koji je on napravio. Bio je u podnožju jednog od Budinih prstiju.

Nemi hram

Učitelj zena Šoiči je imao jedno oko, koje je blistalo od prosvetljenja. Podučavao je svoje učenike u hramu Tofuku.

I danju i noću hram je bio u tišini. Nije bilo ni jednog jedinog zvuka.

Učitelj je čak ukinuo i izgovaranje sutri. Učenici nisu nikada ništa radili osim meditiranja.

Kada je učitelj umro, jedan stari sused ču zvonjavu zvona i recitovanje sutri. Po tome je znao da je Šoičija nestalo.

Pouka poslednjeg

U stara vremena u Japanu su se koristili fenjeri od bambusa i papira u kojima su gorele sveće.

Jednom slepom čoveku na kraju posete svom prijatelju, ovaj ponudi fenjer da ga ponese sa sobom jer je bila noć.

"Ne treba mi fenjer", reče mu. "Bila tama ili svetlo - meni je svejedno."

"Znam da ti fenjer nije potreban da bi pronašao put", odgovori mu prijatelj, "ali ako ga nemaš, neko bi mogao da naleti na tebe. Zato ga moraš uzeti."

Slepi čovek krenu sa fenjerom i pre nego što je i odmakao, neko se sa njim sudari. "Pazi kuda ideš!", uzviknu on nepoznatom. "Zar ne vidiš ovaj fenjer?"

"Sveća ti je dogorela, brate", odgovori nepoznati.

Kap vode

Učitelj zena po imenu Gisan zamoli jednog mladog učenika da mu donese vedro vode da rashladi vodu za kupanje.

Učenik donese vodu i, pošto je rashladio kupku, prosu ono malo vode što je ostalo u vedru.

"Glupane", učitelj ga izgrdi. "Zašto ostatkom vode nisi zalio biljke. Kojim pravom prosipaš čak i kap vode u ovom hramu?"

Mladi učenik u tom času shvati zen. Promeni svoje ime u Tekisui, što znači kap vode.

Pismo umirućem

U pismu jednom od svojih učenika koji je bio na samrti, Basui je napisao:

"Suština tvoga uma nije rođena, pa nikada neće ni umreti. Ona nije život, koji je prolazan. Ona nije praznina, koja je prosto bez sadržine. Ona nema ni boju ni oblik. Ona ne uživa u zadovoljstvima i ne trpi u bolu.

Znam da si veoma bolestan. Kao dobar učenik zena, ti se otvoreno suočavaš sa tom bolešću. Možda tačno ne znaš ko pati, ali upitaj sebe: Šta je suština ovog uma? Misli samo na to. Neće ti trebati ništa drugo. Ne žudi ni za čim. Tvoj kraj koji je beskrajan je kao snežna pahuljica što se rastapa na čistom vazduhu."

Ponoćni izlet

Mnogo učenika je izučavalo meditaciju kod učitelja zena Sengaia. Jedan od njih je običavao da noću ustane, preskoči zid hrama, i ode u grad na provod.

Sengai, nadzirući spavaonice, otkri jedne noći da ovaj učenik nedostaje i takođe pronađe visoku stolicu koju je ovaj koristio da se popne na zid. Sengai ukloni stolicu i stade na njeno mesto.

Kada se lutalica vratio, ne znajući da je sada Sengai bio stolica, stavi svoje noge na učiteljevu glavu i sa nje skoči na zemlju. Uvidevši šta je učinio, on se užasnu.

Sengai reče: "Rano izjutra je prilično hladno. Pripazi da ne nazebeš."

Učenik više nikada ne izađe noću.

Pripovedačev zen

Enčo je bio čuveni pripovedač. Njegove ljubavne pripovesti parale su srca slušalaca. Kada je pričao ratnu priču, bilo je kao da su sami slušaoci bili na bojnom polju.

Jednoga dana Enčo srete Jamaoka Tešua, svetovnjaka koji je uskoro trebalo da primi majstorstvo u zenu. "Čujem", reče Jamaoka, "da si najbolji pripovedač u našoj zemlji i da ljude nateruješ po volji u plač ili smeh. Ispričaj meni moju omiljenu priču o dečaku i breskvi. Kada sam bio malo detešce spavao sam kraj svoje majke, i ona mi je često pričala tu legendu. Usred priče bih zaspao. Ispričaj mi je onako kako je to moja majka pričala."

Enčo se ne usudi ni da pokuša. Tražio je vremena da stvar izuči. Nekoliko meseci kasnije, otiđe do Jamaoka i reče: "Molim te, pruži mi priliku da ti ispričam priču."

"Neki drugi dan", odgovori Jamaoka.

Enčo se duboko razočara. Izučavao je stvar i dalje i pokušao ponovo. Jamaoka ga odbi mnogo puta. Kada je Enčo započinjao da govori, Jamaoka bi ga prekinuo rekavši: "Još uvek nisi kao moja majka."

Pet godina je trebalo Enčou da se osposobi da Jamaoku ispriča legendu onako kako je to njegova majka činila. Na ovaj način, Jamaoka je preneo Enčou zen.

Ukus Banzovog mača

Matađuro Jagju je bio sin čuvenog mačevaoca. Otac ga se, verujući da je sinovljev rad bio suviše prosečan da bi dostigao majstorstvo, odrekao.

Tako Matađuro otiđe na planinu Futara i tamo pronađe čuvenog mačevaoca Banzoa. Ali Banzo potvrdi očevu ocenu. "Želiš da učiš mačevanje pod mojim rukovodstvom?", upita Banzo. "Ti ne ispunjavaš zahteve."

"Ali kada bih naporno radio, koliko bi mi godina trebalo da postanem majstor?", navaljivaše mladić.

"Ostatak života", odgovori Banzo.

"Toliko ne mogu da čekam", objasni Matađuro. "Rado ću proći kroz sve poteškoće, samo ako bi me ti učio. Ako postanem tvoj verni sluga, koliko bi to moglo trajati?"

"O, možda deset godina", popusti Banzo.

"Otac mi stari i uskoro ću morati da se brinem o njemu", nastavi Matađuro. "Ako bih radio daleko napornije, koliko bi mi vremena trebalo?"

"O, možda trideset godina", reče Banzo.

"Kako to?", upita Matađuro. "Prvo kažeš deset, a sada trideset godina. Podneću sve poteškoće da postanem majstor ove umetnosti u najkraćem roku!"

"E pa", reče Banzo, "u tom slučaju ćeš morati da ostaneš kod mene sedamdeset godina. Čovek koji žuri kao ti da postigne rezultat, retko kad brzo uči."

"U redu", složi se mladić, najzad shvativši da je bio prekoren zbog svoje nestrpljivosti. "Slažem se."

Matađuro beše rečeno da nikako ne govori o mačevanju i da nikada ni ne dodirne mač. Kuvao je svome učitelju, prao sudove, spremao mu krevet, čistio dvorište, uređivao vrt, bez i jedne reči o mačevanju.

Prođoše tri godine. Matađuro je još uvek radio isto. Bio je tužan misleći na svoju budućnost. Još nije ni počeo da izučava umetnost kojoj je posvetio život.

Ali jednog dana Banzo mu se prikrade iza leđa i prestravi ga udarivši ga drvenim mačem.

Sledećeg dana, dok Matađuro kuvaše pirinač, Banzo opet neočekivano iskoči ispred njega.

Posle ovoga, Matađuro je morao i dan i noć da se brani od neočekivanih napada. Ni trrenutak u danu ne bi prošao, da nije morao da misli na ukus Banzovog mača.

Učio je tako brzo da je izazivao osmehe na licu svog učitelja.

Matađuro postade najveći mačevalac u zemlji.

Poslednje lupkanje

Tangen je još od detinjstva učio kod Sengaia. Kada mu je bilo dvadeset godina, htede da napusti svog učitelja i poseti druge zbog uporednog izučavanja, ali mu Sengai to nije dozvoljavao. Kada god bi mu Tangen to predložio, Sengai bi ga lupnuo po glavi.

Na kraju, Tangen zamoli svog starijeg brata da izmoli dozvolu od Sengaia. Brat tako i učini. Vrativši se, izvesti Tangena: "Sređeno je. Utvrdili smo da pođeš na svoje hodočašće odmah."

Tangen otiđe do Sengaia da mu zahvali na dozvoli. Učitelj mu odgovori još jednom udarcem.

Kada Tangen ovo prenese svom bratu, ovaj reče: "Šta nije u redu? Sengai nikada nešto ne dozvoli, što bi posle porekao. To ću mu i reći." I otiđe kod učitelja.

"Nisam opovrgao svoju dozvolu", reče Sengai. "Samo sam hteo da ga poslednji put pljesnem po glavi, jer kada se bude vratio biće prosvetljen i više neću biti u stanju da ga prekorim."

Zen razgovor

Učitelji zena svoje mlade učenike vežbaju da se izraze.

Dva su zen hrama imala po jednog svog malog štićenika. Jedan od njih bi, idući svako jutro da nabavi povrće, sretao na svom putu drugog.

"Kuda ideš", pitao bi jedan.

"Idem kud god me noge nose", odgovori drugi.

Ovaj odgovor zbuni prvog dečaka i ovaj otiđe do svog učitelja po pomoć. "Sutra izjutra", reče mu učitelj, "kada sretneš tog momčića, postavi mu isto pitanje. On će ti isto odgovoriti, a ti ga onda upitaj: 'A ako nemaš noge, onda kuda ideš.' To će ga srediti."

Dečaci se opet sretoše sledećeg jutra.

"Kuda ideš?", upita prvi.

"Idem kud god vetar dune", odgovori drugi.

Ovo mladića opet dovede u škripac, koji svoj poraz ispriča učitelju.

"Upitaj ga kuda ide ako nema vetra", predloži učitelj.

Sledećeg dana dečaci se sretoše po treći put.

"Kuda ideš?", upita prvi dečak.

"Idem na pijacu da kupim povrće", odgovori drugi.

Živi Buda i bačvar

Učitelji zena poučavaju lično vođenje u jednoj izdvojenoj sobi. Dok su učitelj i učenik zajedno, u nju niko ne ulazi.

Mokurai, učitelj zena u hramu Kenin u Kjotu, voleo je da razgovara sa trgovcima i raznosačima novina kao i sa svojim učenicima. Među njima beše i neki bačvar koji je bio skoro nepismen. On bi Mokuraiu postavljao glupava pitanja, ispio čaj, a zatim odlazio.

Jednog dana kada je bačvar bio prisutan, Mokurai htede da pouči ličnom vođenju jednog učenika, pa zamoli bačvara da pričeka u drugoj sobi.

"Ja razumem da si ti živi Buda", čovek je protestvovao. "Čak ni kameni Buda u hramu nikada ne odbija one mnogobrojne koji zajedno dođu pred njega. Zašto onda ja moram biti isključen?"

Mokurai morade da izađe napolje da bi se sastao sa svojim učenikom.

Vreme za smrt

Ikju, učitelj zena, beše vrlo pametan još kao dečak. Njegov učitelj je imao jednu skupocenu šoljicu za čaj, koja beše redak antikvitet. Dogodi se da Ikju slučajno razbije ovu šoljicu i silno se zbuni. Čuvši korake svog učitelja, on sakri komade šoljice iza svojih leđa. Kada se učitelj pojavi, Ikju ga upita: "Zašto ljudi moraju da umru?"

"To je prirodno", objasni mu učitelj. "Sve mora da umre i sve ima svoj vek."

Ikju, pokazujući slomljenu šoljicu, dodade: "Bilo je vreme za tvoju šoljicu da umre."

Pravi prijatelji

Pre mnogo godina u Kini živeše dva prijatelja, jedan koji je vešto svirao na harfi i jedan koji je vešto slušao.

Kada je jedan svirao ili pevao o planini, drugi bi govorio: "Vidim planinu pred nama."

Kada je jedan svirao o vodi, onaj što sluša bi rekao: "Evo jurećeg potoka!"

Ali onaj što sluša se razboli i umre. Njegov prijatelj pokida žice na svojoj harfi i više nikada ne zasvira.

Od tada je kidanje harfinih žica bilo znak bliskog prijateljstva.

Bez rada, nema jela

Kineski učitelj zena, Hjakuđo, radio je sa svojim učenicima čak i u svojoj osamdesetoj godini, uređujući vrtove, čisteći zemlju, i krešući drveće.

Učenicima beše žao da gledaju starog učitelja kako naporno radi, ali znadoše da ih on ne bi slušao kada bi mu savetovali da prestane. Zato sakriše alatke.

Toga dana učitelj nije jeo. Ni sutradan, a ni sledećeg dana. "Možda je ljut što smo mu sakrili alatke", nagađaše učenici. "Bolje da mu ih vratimo."

Istog dana kada su to učinili, učitelj je radio i jeo kao i ranije. Uveče ih je poučio: "Bez rada, nema jela."