Budin zen

Buda je rekao: "Smatram položaj kraljeva i vladara istim kao i čestica prašine. Posmatram zlato i drago kamenje kao mnoštvo opeke i šljunka. Gledam na najlepšu svilenu odeću kao na rite pomame. Vidim mirijade svetova vaseljene kao sitno semenje voća, i najveće jezero Indije kao kap ulja na mom stopalu. Osećam nauk sveta kao varku čarobnjaka. Razabiram najuzvišeniju misao oslobođenja kao zlatni brokat u snu, i gledam sveti put prosvetljenih kao cvetove što se pojavljuju u ljudskim očima. Vidim meditaciju kao potporu planine, nirvanu kao noćnu moru dana. Gledam na sud o dobru i lošem kao na vijugavi ples zmaja, i na bujanje i pad uzdanja samo kao na tragove koje za sobom ostavljaju četiri godišnja doba."

Rinzaievo prosvetljenje

Posle tri provedene godine u Obakuovoj školi, Rinzai jednom prilikom priđe učitelju i zapita ga šta je suštinska istina o Budinom učenju. Sve što je dobio kao odgovor na ovo, bilo je dvadeset udaraca štapom. On otiđe drugom učitelju, Daiguu, koji mu reče da je Obaku ispravno postupio prema njegovom prosvetljenju i, da bi mu više pojasnio stvar, grubo prodrma Rinzaievu gušu i osu ga grubim rečima. Ovoga puta, Rinzai uzvrati, udarivši Daigua po rebrima. I pored svega ovoga, odjednom se prosvetli.

Zatim se Rinzai vrati do Obakua da mu ispriča šta se dogodilo, ali mu učitelj stade još više pretiti i ošamari ga, posle čega se Obaku stade grohotom smejati i dreknu besmisleno: "Kacu".*

* Usklik Kacu je bez nekog posebnog značenja. Upotrebio ga je prvi Baso Doicu, a kasnije, čuvši ga od Obakua, učinio poznatim upravo Rinzai (Gigen) (umro 867. g.), i to kao reč koja se izvikuje po prosvetljenju.

Razmetljivi majmun

Jedan razmetljivi majmun otiđe na nebo i tamo srete Budu. Reče mu: "Buda je mala stvar; ja mogu da skočim vrlo daleko."

"Ako si tako pametan", reče Buda, "skoči sa dlana moje ruke." Majmun pomisli da će to biti lako jer mu je dlan izgledao širok samo nekoliko santimetara. Tako on skoči vrlo, vrlo daleko. Nađe se na ogromnoj ravnici sa pet velikih stubova. Da bi dokazao da je bio tu, obeleži jedno od podnožja ovih pet stubova. Kada se vrati do Bude, stade se hvaliti sa onim što je učinio.

"Ali pogledaj moju ruku", reče mu Buda. Na njoj majmun vide znak koji je on napravio. Bio je u podnožju jednog od Budinih prstiju.

Nemi hram

Učitelj zena Šoiči je imao jedno oko, koje je blistalo od prosvetljenja. Podučavao je svoje učenike u hramu Tofuku.

I danju i noću hram je bio u tišini. Nije bilo ni jednog jedinog zvuka.

Učitelj je čak ukinuo i izgovaranje sutri. Učenici nisu nikada ništa radili osim meditiranja.

Kada je učitelj umro, jedan stari sused ču zvonjavu zvona i recitovanje sutri. Po tome je znao da je Šoičija nestalo.

Pouka poslednjeg

U stara vremena u Japanu su se koristili fenjeri od bambusa i papira u kojima su gorele sveće.

Jednom slepom čoveku na kraju posete svom prijatelju, ovaj ponudi fenjer da ga ponese sa sobom jer je bila noć.

"Ne treba mi fenjer", reče mu. "Bila tama ili svetlo - meni je svejedno."

"Znam da ti fenjer nije potreban da bi pronašao put", odgovori mu prijatelj, "ali ako ga nemaš, neko bi mogao da naleti na tebe. Zato ga moraš uzeti."

Slepi čovek krenu sa fenjerom i pre nego što je i odmakao, neko se sa njim sudari. "Pazi kuda ideš!", uzviknu on nepoznatom. "Zar ne vidiš ovaj fenjer?"

"Sveća ti je dogorela, brate", odgovori nepoznati.

Kap vode

Učitelj zena po imenu Gisan zamoli jednog mladog učenika da mu donese vedro vode da rashladi vodu za kupanje.

Učenik donese vodu i, pošto je rashladio kupku, prosu ono malo vode što je ostalo u vedru.

"Glupane", učitelj ga izgrdi. "Zašto ostatkom vode nisi zalio biljke. Kojim pravom prosipaš čak i kap vode u ovom hramu?"

Mladi učenik u tom času shvati zen. Promeni svoje ime u Tekisui, što znači kap vode.

Pismo umirućem

U pismu jednom od svojih učenika koji je bio na samrti, Basui je napisao:

"Suština tvoga uma nije rođena, pa nikada neće ni umreti. Ona nije život, koji je prolazan. Ona nije praznina, koja je prosto bez sadržine. Ona nema ni boju ni oblik. Ona ne uživa u zadovoljstvima i ne trpi u bolu.

Znam da si veoma bolestan. Kao dobar učenik zena, ti se otvoreno suočavaš sa tom bolešću. Možda tačno ne znaš ko pati, ali upitaj sebe: Šta je suština ovog uma? Misli samo na to. Neće ti trebati ništa drugo. Ne žudi ni za čim. Tvoj kraj koji je beskrajan je kao snežna pahuljica što se rastapa na čistom vazduhu."

Ponoćni izlet

Mnogo učenika je izučavalo meditaciju kod učitelja zena Sengaia. Jedan od njih je običavao da noću ustane, preskoči zid hrama, i ode u grad na provod.

Sengai, nadzirući spavaonice, otkri jedne noći da ovaj učenik nedostaje i takođe pronađe visoku stolicu koju je ovaj koristio da se popne na zid. Sengai ukloni stolicu i stade na njeno mesto.

Kada se lutalica vratio, ne znajući da je sada Sengai bio stolica, stavi svoje noge na učiteljevu glavu i sa nje skoči na zemlju. Uvidevši šta je učinio, on se užasnu.

Sengai reče: "Rano izjutra je prilično hladno. Pripazi da ne nazebeš."

Učenik više nikada ne izađe noću.

Pripovedačev zen

Enčo je bio čuveni pripovedač. Njegove ljubavne pripovesti parale su srca slušalaca. Kada je pričao ratnu priču, bilo je kao da su sami slušaoci bili na bojnom polju.

Jednoga dana Enčo srete Jamaoka Tešua, svetovnjaka koji je uskoro trebalo da primi majstorstvo u zenu. "Čujem", reče Jamaoka, "da si najbolji pripovedač u našoj zemlji i da ljude nateruješ po volji u plač ili smeh. Ispričaj meni moju omiljenu priču o dečaku i breskvi. Kada sam bio malo detešce spavao sam kraj svoje majke, i ona mi je često pričala tu legendu. Usred priče bih zaspao. Ispričaj mi je onako kako je to moja majka pričala."

Enčo se ne usudi ni da pokuša. Tražio je vremena da stvar izuči. Nekoliko meseci kasnije, otiđe do Jamaoka i reče: "Molim te, pruži mi priliku da ti ispričam priču."

"Neki drugi dan", odgovori Jamaoka.

Enčo se duboko razočara. Izučavao je stvar i dalje i pokušao ponovo. Jamaoka ga odbi mnogo puta. Kada je Enčo započinjao da govori, Jamaoka bi ga prekinuo rekavši: "Još uvek nisi kao moja majka."

Pet godina je trebalo Enčou da se osposobi da Jamaoku ispriča legendu onako kako je to njegova majka činila. Na ovaj način, Jamaoka je preneo Enčou zen.

Ukus Banzovog mača

Matađuro Jagju je bio sin čuvenog mačevaoca. Otac ga se, verujući da je sinovljev rad bio suviše prosečan da bi dostigao majstorstvo, odrekao.

Tako Matađuro otiđe na planinu Futara i tamo pronađe čuvenog mačevaoca Banzoa. Ali Banzo potvrdi očevu ocenu. "Želiš da učiš mačevanje pod mojim rukovodstvom?", upita Banzo. "Ti ne ispunjavaš zahteve."

"Ali kada bih naporno radio, koliko bi mi godina trebalo da postanem majstor?", navaljivaše mladić.

"Ostatak života", odgovori Banzo.

"Toliko ne mogu da čekam", objasni Matađuro. "Rado ću proći kroz sve poteškoće, samo ako bi me ti učio. Ako postanem tvoj verni sluga, koliko bi to moglo trajati?"

"O, možda deset godina", popusti Banzo.

"Otac mi stari i uskoro ću morati da se brinem o njemu", nastavi Matađuro. "Ako bih radio daleko napornije, koliko bi mi vremena trebalo?"

"O, možda trideset godina", reče Banzo.

"Kako to?", upita Matađuro. "Prvo kažeš deset, a sada trideset godina. Podneću sve poteškoće da postanem majstor ove umetnosti u najkraćem roku!"

"E pa", reče Banzo, "u tom slučaju ćeš morati da ostaneš kod mene sedamdeset godina. Čovek koji žuri kao ti da postigne rezultat, retko kad brzo uči."

"U redu", složi se mladić, najzad shvativši da je bio prekoren zbog svoje nestrpljivosti. "Slažem se."

Matađuro beše rečeno da nikako ne govori o mačevanju i da nikada ni ne dodirne mač. Kuvao je svome učitelju, prao sudove, spremao mu krevet, čistio dvorište, uređivao vrt, bez i jedne reči o mačevanju.

Prođoše tri godine. Matađuro je još uvek radio isto. Bio je tužan misleći na svoju budućnost. Još nije ni počeo da izučava umetnost kojoj je posvetio život.

Ali jednog dana Banzo mu se prikrade iza leđa i prestravi ga udarivši ga drvenim mačem.

Sledećeg dana, dok Matađuro kuvaše pirinač, Banzo opet neočekivano iskoči ispred njega.

Posle ovoga, Matađuro je morao i dan i noć da se brani od neočekivanih napada. Ni trrenutak u danu ne bi prošao, da nije morao da misli na ukus Banzovog mača.

Učio je tako brzo da je izazivao osmehe na licu svog učitelja.

Matađuro postade najveći mačevalac u zemlji.

Poslednje lupkanje

Tangen je još od detinjstva učio kod Sengaia. Kada mu je bilo dvadeset godina, htede da napusti svog učitelja i poseti druge zbog uporednog izučavanja, ali mu Sengai to nije dozvoljavao. Kada god bi mu Tangen to predložio, Sengai bi ga lupnuo po glavi.

Na kraju, Tangen zamoli svog starijeg brata da izmoli dozvolu od Sengaia. Brat tako i učini. Vrativši se, izvesti Tangena: "Sređeno je. Utvrdili smo da pođeš na svoje hodočašće odmah."

Tangen otiđe do Sengaia da mu zahvali na dozvoli. Učitelj mu odgovori još jednom udarcem.

Kada Tangen ovo prenese svom bratu, ovaj reče: "Šta nije u redu? Sengai nikada nešto ne dozvoli, što bi posle porekao. To ću mu i reći." I otiđe kod učitelja.

"Nisam opovrgao svoju dozvolu", reče Sengai. "Samo sam hteo da ga poslednji put pljesnem po glavi, jer kada se bude vratio biće prosvetljen i više neću biti u stanju da ga prekorim."

Zen razgovor

Učitelji zena svoje mlade učenike vežbaju da se izraze.

Dva su zen hrama imala po jednog svog malog štićenika. Jedan od njih bi, idući svako jutro da nabavi povrće, sretao na svom putu drugog.

"Kuda ideš", pitao bi jedan.

"Idem kud god me noge nose", odgovori drugi.

Ovaj odgovor zbuni prvog dečaka i ovaj otiđe do svog učitelja po pomoć. "Sutra izjutra", reče mu učitelj, "kada sretneš tog momčića, postavi mu isto pitanje. On će ti isto odgovoriti, a ti ga onda upitaj: 'A ako nemaš noge, onda kuda ideš.' To će ga srediti."

Dečaci se opet sretoše sledećeg jutra.

"Kuda ideš?", upita prvi.

"Idem kud god vetar dune", odgovori drugi.

Ovo mladića opet dovede u škripac, koji svoj poraz ispriča učitelju.

"Upitaj ga kuda ide ako nema vetra", predloži učitelj.

Sledećeg dana dečaci se sretoše po treći put.

"Kuda ideš?", upita prvi dečak.

"Idem na pijacu da kupim povrće", odgovori drugi.

Živi Buda i bačvar

Učitelji zena poučavaju lično vođenje u jednoj izdvojenoj sobi. Dok su učitelj i učenik zajedno, u nju niko ne ulazi.

Mokurai, učitelj zena u hramu Kenin u Kjotu, voleo je da razgovara sa trgovcima i raznosačima novina kao i sa svojim učenicima. Među njima beše i neki bačvar koji je bio skoro nepismen. On bi Mokuraiu postavljao glupava pitanja, ispio čaj, a zatim odlazio.

Jednog dana kada je bačvar bio prisutan, Mokurai htede da pouči ličnom vođenju jednog učenika, pa zamoli bačvara da pričeka u drugoj sobi.

"Ja razumem da si ti živi Buda", čovek je protestvovao. "Čak ni kameni Buda u hramu nikada ne odbija one mnogobrojne koji zajedno dođu pred njega. Zašto onda ja moram biti isključen?"

Mokurai morade da izađe napolje da bi se sastao sa svojim učenikom.

Vreme za smrt

Ikju, učitelj zena, beše vrlo pametan još kao dečak. Njegov učitelj je imao jednu skupocenu šoljicu za čaj, koja beše redak antikvitet. Dogodi se da Ikju slučajno razbije ovu šoljicu i silno se zbuni. Čuvši korake svog učitelja, on sakri komade šoljice iza svojih leđa. Kada se učitelj pojavi, Ikju ga upita: "Zašto ljudi moraju da umru?"

"To je prirodno", objasni mu učitelj. "Sve mora da umre i sve ima svoj vek."

Ikju, pokazujući slomljenu šoljicu, dodade: "Bilo je vreme za tvoju šoljicu da umre."

Pravi prijatelji

Pre mnogo godina u Kini živeše dva prijatelja, jedan koji je vešto svirao na harfi i jedan koji je vešto slušao.

Kada je jedan svirao ili pevao o planini, drugi bi govorio: "Vidim planinu pred nama."

Kada je jedan svirao o vodi, onaj što sluša bi rekao: "Evo jurećeg potoka!"

Ali onaj što sluša se razboli i umre. Njegov prijatelj pokida žice na svojoj harfi i više nikada ne zasvira.

Od tada je kidanje harfinih žica bilo znak bliskog prijateljstva.

Bez rada, nema jela

Kineski učitelj zena, Hjakuđo, radio je sa svojim učenicima čak i u svojoj osamdesetoj godini, uređujući vrtove, čisteći zemlju, i krešući drveće.

Učenicima beše žao da gledaju starog učitelja kako naporno radi, ali znadoše da ih on ne bi slušao kada bi mu savetovali da prestane. Zato sakriše alatke.

Toga dana učitelj nije jeo. Ni sutradan, a ni sledećeg dana. "Možda je ljut što smo mu sakrili alatke", nagađaše učenici. "Bolje da mu ih vratimo."

Istog dana kada su to učinili, učitelj je radio i jeo kao i ranije. Uveče ih je poučio: "Bez rada, nema jela."

Ništa ne postoji

Dok je još bio mlad učenik zena, Jamaoka Tešu je išao od jednog učitelja do drugog. Svratio je i kod Dokunoa iz Šokokua.

Želeći da pokaže šta je postigao, reče: "Um, Buda, i osećajna bića, na kraju krajeva, ne postoje. Prava priroda svih pojava je praznina. Ne postoji spoznaja, ni zabluda, ni mudrost, ni prosečnost. Nema davanja i ničega da se primi."

Dokuon, koji je mirno pušio, ništa ne reče. Iznenada udari Jamaoku svojom bambusovom lulom. Ovo mladića vrlo razljuti.

"Ako ništa ne postoji," upita Dokuon, "odakle je ova ljutnja došla?"

Samo ti spavaj

Gasan je sedeo kraj Tekisuieve postelje tri dana pred njegovu smrt. Tekisui ga je već bio odredio za svog nastavljača.

Hram im je nedavno izgoreo i Gasan je bio zauzet njegovim obnavljanjem. Tekisui ga upita: "Šta nameravaš da učiniš posle obnove hrama?"

"Kada ozdraviš, želimo da tamo govoriš", reče Gasan.

"A ako do tada ne budem živ?"

"Onda ćemo naći nekog drugog", odgovori Gasan.

"A ako ne nađete nikoga?", nastavi Tekisui.

Gasan mu glasno odgovori: "Ne postavljaj tako glupa pitanja. Samo ti spavaj."

Pravo čudo

Dok je Benkei držao predavanje u hramu Rjumon, jedan sveštenik šinšu sekte,* koja je verovala u spas ponavljanja Budinog imena, beše ljubomoran na njegovu mnogobrojnu publiku i htede da sa njim raspravlja.

Benkei beše usred govora kada se sveštenik pojavi. Ovaj napravi takvu pometnju, da Benkei prekinu diskusiju pitajući kakva je to buka.

"Osnivač moje sekte", razmetao se sveštenik, "je posedovao tako čudnu snagu da je mogao u jednoj ruci držeći četku i stojeći na jednoj obali reke, dok je njegov učenik držao papir na drugoj obali, da kroz vazduh ispiše sveto ime Amide.** Možeš li ti da učiniš tako čudnu stvar?"

Benkei mu veselo odgovori: "Možda tvoje lukavstvo može da izvede takvu podvalu, ali za zen takvo ponašanje ne važi. Moje čudo je ovo: kad sam gladan ja jedem, i kada sam žedan pijem."


* Šinšu (ili Đodo-šinšu) sekta je proistekla iz kineske sekte Čing T'u (škola Čiste zemlje) koju je osnovao Honen 1175. godine.

** Amida (takođe Amitaba ili Amitajus tj. "besmrtna svetlost" ili "besmrtni život"). Amida je jedno od božanstava koja su prisutna u zen hramovima (u obliku slika ili statua). Njih su potpuno prihvatali članovi nembucu tj. Đodo-šinšu sekte ili sekte Čiste zemlje.

D. T. Suzuki kaže: "Kineski se budizam razvio u dva smera, od kojih je jedan zen a drugi nembutsu... Dok u zenu ne zavisimo ni od čega osim samih sebe, u nembutsu se potpuno prepuštamo Buddhi. Međutim, kad se analizira psihologija nembutsua, nalazimo da recitacija Buddhinog imena kod vjernika te sekte odgovara koanu u zenu." (Preveo Čedomir Veljačić: "Filozofija istočnih naroda". II, Nakladni zavod Matice Hrvatske, Zagreb, 1979, str. 211.)

Kadionica

Žena iz Nagasakija po imenu Kame, pripadala je onom malom broju ljudi u Japanu koji je pravio kadionice. Njihove kadionice su smatrane umetničkim delom i upotrebljavale su se samo u odaji za čaj ili pred porodičnim oltarom.

Kame, čiji je otac takođe bio umetnik kao i ona, volela je da pije. Pušila je i većinu vremena provodila sa muškarcima. Kad god bi zaradila malo novca, pravila je gozbe na koje je pozivala slikare, pesnike, tesare, radnike, ljude sa mnogo zanimanja i struka. U njihovom društvu razvijala je svoje zamisli.

Kame je bila prekomerna spora u stvaranju, ali kada bi rad završila, on bi uvek bio pravo remek delo. Njene kadionice su bile čuvane u domovima u kojima je živela ženska čeljad koja nikad nije pila, pušila ili se slobodno družila sa muškarcima.

Gradonačelnik Nagasakija jednom zatraži od Kame da za njega smisli skicu jedne kadionice. Dužila je sa tim dok skoro ne prođe pola godine. U to vreme je gradonačelnik, koga su unapredili za službenika u jednom dalekom gradu, poseti. Požurivao je Kame da započne rad na njegovoj kadionici.

Najzad dobivši inspiraciju, Kame napravi kadionicu. Kada je završi, postavi je na sto. Gledala ju je dugo i pažljivo. Pušila je i pila kraj nje kao da je bila njeno vlastito društvo. Celi dan ju je posmatrala.

Najzad, dohvativši čekić, Kame je razbi u komade. Uvidela je da nije napravila savršeno delo koje je njen um zahtevao.

Istinska sreća

Jedan bogataš zamoli Sengaia da napiše nešto za trajnu sreću njegove porodice, a što bi moglo da se prenosi kao dragocenost iz generacije u generaciju.

Sengai uze veliki komad papira i napisa: "Otac umire, sin umire, unuk umire."

Bogataš se razljuti. "Zamolio sam te da napišeš nešto za sreću moje porodice! Zašto se ovako šališ?"

"Nisam imao nameru da se šalim", objasni Sengai. "Kada bi pre tebe tvoj sin umro, to bi te vrlo ojadilo. Kada bi tvoj unuk nestao pre tvog sina, obojici bi vam prepuklo srce. Ako tvoja porodica, generacija za generacijom, umire redom koji sam ja označio, to će biti prirodan ljudski tok. Ja to zovem istinskom srećom."

Kameni um

Kineski učitelj zena Hogen je živeo sam u jednom malom hramu u unutrašnjosti. Jednoga dana dođoše četiri putujuća monaha i zamoliše ga da upali vatru u njegovom dvorištu da bi se ugrejali.

Dok su to radili, Hogen ih ču kako raspravljaju o subjektivnosti i objektivnosti. On im se pridruži, i reče: "Evo ovog velikog kamena. Po vašem mišljenju, da li je on u vašem umu ili van njega?"

Jedan od monaha odgovori: "Sa budističke tačke gledišta, sve je objektivizacija uma, i zato bih rekao da je taj kamen u mom umu."

"Mora da ti je glava vrlo teška", primeti Hogen, "ako u njoj  svuda nosaš ovakav kamen."

Narav

Jedan učenik zena dođe Benkeiu žaleći se: "Učitelju, imam neobuzdanu narav. Kako da je izlečim?"

"To je nešto vrlo čudno", odgovori Benkei. "Pokaži mi da vidim šta to imaš."

"Ne mogu sada da ti pokažem", odgovori ovaj.

"Kada možeš da mi pokažeš", upita Benkei.

"Pojavljuje se neočekivano", odgovori učenik.

"Onda", zaključi Benkei, "mora biti da to nije tvoja prava priroda. Da jeste, mogao bi mi je pokazati bilo kada. Kada si se rodio, nisi je imao, i tvoji roditelji ti je nisu dali. Razmisli o tome."

Istinska promena

Rjokan je ceo svoj život posvetio izučavanju zena. Jednoga dana čuje da njegov sestrić, uprkos upozorenjima porodice, troši svoj novac na jednu kurtizanu. Pošto je sestrić preuzeo Rjokanovo mesto upravljanja porodičnim imanjem, a imetak beše u opasnosti da bude proćerdan, rođaci zamoliše Rjokana da nešto preduzme.

Rjokan je trebalo da prevali dug put da bi posetio sestrića, koga inače nije video više godina. Sestrić je izgledao zadovoljan što ponovo vidi svog ujaka i pozva ga da kod njega prenoći.

Rjokan je celu noć presedeo meditirajući. Ujutru, spremajući se da krene, reče mladiću: "Mora biti da starim, ruke mi se tako tresu. Hoćeš li mi pomoći da zavežem kaiš na sandali?"

Sestrić mu vrlo rado pomognu. "Hvala ti", završi Rjokan, "vidiš, čovek postaje svakim danom sve stariji i nemoćniji. Vodi dobro računa o sebi." Tako Rjokan otiđe, ne pominjući ni jednom jedinom rečju kurtizanu ili žalbe rođaka. Ali, od tog jutra, sestrićevo rasipništvo prestade.

Veleposednik bukvan

Dvoje učitelja zena, Daigu i Kudo, behu pozvani u posetu jednom veleposedniku. Pošto stigoše, Kudo reče veleposedniku: "Ti si prirodno obdaren i imaš urođenu sposobnost za učenje zena."

"Gluposti", reče Daigu. "Zašto laskaš ovom bukvanu? On jeste veleposednik, ali o zenu ne zna ništa."

Tako, umesto da izgradi hram Kudu, veleposednik ga izgradi Daiguu, izučavajući sa njim zen.

Učenje o ćutanju

Učenici škole Tendai učili su se meditaciji još pre nego što je zen stigao u Japan. Četvorica njih, među sobom bliskih prijatelja, obećaše jedno drugom da sedam dana neće progovoriti.

Prvoga dana su svi ćutali. Meditacija im je uspešno započela, ali kada pade noć i uljane lampe počeše da žmirkaju, jedan od učenika ne izdrža da ne uzvikne slugi: "Namesti te lampe."

Drugi učenik, iznenađen, čuvši ovoga da govori, primeti: "Ne bi trebalo da izgovorimo ni jednu jedinu reč."

"Glupaci. Zašto pričate?", upita treći.

"Ja sam jedini koji nije progovorio", zaključi četvrti.

Najvrednija stvar na svetu

Kineskog učitelja zena Sozana upita jedan učenik: "Koja je najvrednija stvar na svetu."

Učitelj odgovori: "Glava mrtve mačke."

"Zašto je glava mrtve mačke najvrednija stvar na svetu?", pitaše učenik.

Sozan odgovori: "Jer joj niko ne može da odredi cenu."

Jedna jedina nota zena

Kakua je posetio Kinu i tamo prihvatio zen učenje. Za vreme svog boravka nije nigde putovao. Živeo je u udaljenom delu jedne planine, stalno meditirajući. Kad god bi ga ljudi pronašli i molili da im priča, progovorio bi nekoliko reči, a zatim se premeštao na drugi kraj planine gde bi ga teže bilo naći.

Po Kakuovom povratku u Japan, čak je i car čuo za njega i zamolio ga da mu rastumači zen, da bi se duhovno uzdigao.

Kakua je pred carem stajao ćuteći. Zatim iz nabora svoje haljine izvadi sviralu, i odsvira jednu kratku notu. Duboko se poklonivši, otiđe.*

* Po priči, Kakua je posle ove posete caru zauvek nestao i niko nije saznao šta se sa njim zbilo. Inače, Kakua je prvi Japanac koji je izučavao zen u Kini, ali s obzirom da iza sebe ništa nije ostavio, osim jedne jedine note, nije ljudima ostao u sećanju kao čovek koji je doneo zen u svoju zemlju.

Šta to radiš! Šta to govoriš!

Učitelj zena Mu-nan je imao samo jednog učenika. Zvao se Šođu. Kada je Šođu završio svoje izučavanje zena, Mu-nan ga pozva u svoju sobu. "Ja starim", reče, "i koliko znam, Šođu, ti si jedini koji će preneti ovo učenje. Evo jedne knjige. Prenošena je od učitelja do učitelja kroz sedam generacija. Ja sam u nju takođe uneo mnoge svoje stavove. Knjiga je vrlo vredna i ja ti je dajem u znak tvog sledbeništva."

"Ako je ova knjiga od takve važnosti, bolje je ti zadrži", odgovorio je Šođu. "Ja sam tvoj zen primio bez beleženja, i njime sam zadovoljan."

"Znam", reče Mu-nan. "Ipak, ona je prenošena od učitelja do učitelja kroz sedam generacija, pa je možeš zadržati kao simbol primanja mog učenja. Evo ti."

Razgovarali su kraj vatre. Istog trena kada Šođu oseti knjigu u svojim rukama, ubaci je u rasplamtalu vatru. On nije imao sklonosti za posedovanjem.

Mu-nan, koji se nikada ranije nije naljutio, vrisnu: "Šta to radiš!"

Šođu uzvrati vičući: "Šta to govoriš!"*

* Ova priča negira stavove o navodnoj isključivosti učitelja zena i njihovog polaganja prava na učenikovu istinu o zenu. Preime pokazuje koliko su važne nove, lične spoznaje o zenu svakog učenika. One su, u određenom trenutku, jače i od više vekovnog saznavanja do kojeg su došle ranije generacije izučavalaca zena, tj. od celokupne saznajne "teorije". To je dokaz da zen, kao predmet učenja (izučavanja), predstavlja i dalje živu materiju, nezavršenu i potpuno otvorenu sadašnjim i budućim spoznajama.

Deca njegovog visočanstva

Jamaoka Tešu beše carev tutor, a takođe učitelj mačevanja i temeljit učenik zena.

Njegov dom beše prebivalište beskućnika. On imade samo jedno odelo, jer je zbog njih uvek ostajao siromašan.

Car, gledajući njegovu iznošenu odeću, dade Jamaoku nešto novca da kupi novu. Sledeći put kada se Jamaoka pojavi, na sebi je imao isto ruho.

"Šta bi sa novom odećom, Jamaoka?", upita car.

"Nabavio sam odeću za decu Vašeg visočanstva", objasni Jamaoka.

Podčinjavanje duha

Jedna mlada žena se ozbiljno razbole. "Toliko te volim", reče svom mužu, "i ne želim da te napustim. Nemoj otići od mene nijednoj drugoj ženi. Ako to učiniš, vratiću se kao duh i prouzrokovaću ti beskrajne patnje."

Uskoro žena preminu. Muž poštovaše njenu poslednju želju prva tri meseca, ali onda srete drugu ženu u koju se zaljubi. Uskoro se veriše.

Odmah posle veridbe, duh se poče svake noći pojavljivati pred čovekom, optužujući ga što nije održao obećanje. Duh beše prevejan. Znao je tačno šta se događa između njega i njegove nove dragane. Kada god bi svojoj verenici dao neki poklon, duh bi ga opisao u detalje. Čak bi ponovio i razgovor, što je čoveka toliko mučilo da nije mogao noću oka da sklopi. Neko mu reče da svoju muku ispriča učitelju zena koji je živeo u blizini sela. Naposletku, u očajanju, jadnik otiđe do njega da traži pomoć.

"Tvoja bivša žena je postala duh i zna sve što i ti", komentarisao je učitelj. "Šta god uradiš ili kažeš, šta god pokloniš svojoj dragani, on zna. Mora da je vrlo mudar duh. Zaista, trebalo bi da se diviš takvom duhu. Sledeći put kada se pojavi, nagodi se sa njim. Reci mu da toliko mnogo zna da od njega ne možeš ništa da sakriješ i da mu, ako ti odgovori na jedno pitanje, obećavaš da ćeš raskinuti veridbu i ostati sam."

"Koje to pitanje moram da mu postavim?", upita čovek.

Učitelj odgovori: "Uzmi punu šaku sojinog zrnevlja i pitaj ga koliko tačno zrna držiš u ruci. Ako ne ume da odgovori, znaćeš da je on samo tvorevina tvoje mašte i više te neće uznemiravati."

Sledeće noći, kada se duh pojavi, čovek mu stade laskati i reče mu da on zna sve.

"Tačno", odgovori duh, "a znam i da si danas išao da posetiš učitelja zena."

"Pošto toliko mnogo znaš", zatraži čovek, "reci mi koliko zrna držim u ruci!"

Ne beše više nikakvog duha da odgovori na ovo pitanje.

Oznojeni Kasan

Kasan beše pozvan da održi službu na pogrebu jednog pokrajinskog vladara.

Nikada ranije nije sreo vladare i plemstvo, pa postade nervozan. Kada ceremonija poče, Kasan se preznoji.

Posle ovoga, vrativši se, sakupi svoje učenike. Kasan priznade da još nije sposoban da bude učitelj jer mu nedostaje istovetnost držanja među uglednim svetom i onog koje poseduje u izdvojenosti hrama. Kasan dade ostavku i postade učenik jednog drugog učitelja. Posle osam godina vrati se svojim učenicima, prosvetljen.

Ubijanje

Gasan jednoga dana savetovaše svoje poklonike: "Oni koji govore protiv ubijanja i koji zahtevaju poštedu života svih svesnih bića, u pravu su. Dobro je čak štititi životinje i insekte. Ali šta sa onim osobama koje ubijaju vreme, šta sa onim koji uništavaju zdravlje, i onima koji uništavaju političku ekonomiju? Ne bismo smeli da ih previdimo. Šta više, šta sa onim koji propeveda bez prosvetljenja. Taj ubija budizam."

U rukama sudbine

Veliki japanski ratnik Nobunaga odluči da napadne neprijatelja iako je imao deset puta manje ljudi od protivnika. On je znao da će pobediti, ali su njegovi vojnici bili sumnjičavi.

Usput se zaustavi kod svetilišta Šinto i reče svojim ljudima: "Pošto posetim svetilište, baciću novčić. Ako padne kruna, pobedićemo; ako padne pismo, izgubićemo. Sudbina nas drži u svojoj ruci."

Nobunaga uđe u svetilište i pomoli se u tišini. Zatim izađe i baci novčić. Pade kruna. Vojnici tako žuđahu za borbom, da bitku lako dobiše.

"Niko ne može izmeniti ruku sudbine", reče mu njegov pratilac posle boja.

"Zaista ne može", reče Nobunaga, pokazujući novčić koji je bio dvostruk, sa krunama na obe strane.

Tunel

Zenkai, sin samuraja, doputovao je u Edo gde postade pratilac jednog visokog službenika. Zaljubi se u službenikovu ženu i bi otkriven. U samoodbrani, usmrti službenika, a zatim pobeže sa ženom.

Oboje kasnije postadoše kradljivci. Ali žena beše toliko pohlepna, da se Zenkaiu poče gaditi. Na kraju, ostavivši je, otputova daleko, u pokrajinu Bizen, gde postade lutajući prosjak.

Da bi se iskupio za svoju prošlost, Zenkai odluči da u svom životu učini neko dobro delo. Znajući za opasni put koji se pružao nad jednom liticom, a uzrok smrti i povreda mnogih ljudi, on odluči da probije tunel kroz planinu.

Dok je danju prosio, Zenkai je noću kopao tunel. Kada je prošlo trideset godina, tunel je bio 684 metra dug, 6 metara visok i 9 metara širok.

Dve godine pre nego što je posao bio gotov, sin službenika koga je usmrtio, a koji beše iskusan mačevalac, pronađe Zenkaia i dođe da ga iz osvete ubije.

"Daću ti rado svoj život", reče Zenkai. "Samo mi dopusti da završim ovaj posao. Onog dana kada bude gotov, možeš me ubiti."

Tako mladić sačeka na taj dan. Nekoliko meseci prođe, a Zenkai je i dalje kopao. Mladić se umori ne radeći ništa i poče da mu pomaže u kopanju. Pomažući mu godinu dana, poče se diviti Zenkaievoj čvrstoj volji i karakteru.

Najzad tunel beše završen i ljudi mogaše da ga bezbedno koriste.

"Sada mi odseci glavu", reče Zenkai. "Moj posao je obavljen."

"Kako mogu odseći glavu svom sopstvenom učitelju?", upita mladić sa suzama u očima.

Vojnici čovečanstva

Jednom prilikom je jedna divizija japanske armije učestvovala u manevrima. Neki od oficira nađoše za shodno da svoj štab smeste u Gasanov hram.

Gasan reče svom kuvaru: "Oficirima spremaj istu hranu kao i nama."

Ovo naljuti oficire koji su navikli na sasvim drugačije ophođenje prema njima. Jedan priđe Gasanu i reče: "Šta misliš, ko smo mi? Mi smo vojnici koji žrtvuju svoje živote za svoju otadžbinu. Zašto sa nama ne postupaš shodno tome?"

Gasan ozbiljno odgovori: "Šta ti misliš, ko smo mi? Mi smo vojnici čovečanstva koji teže ka spasu sva osećanja bića."

Vratnice raja

Vojnik po imenu Nabiguše dođe kod Hakuina i zapita ga: "Postoje li zaista raj i pakao?"

"Ko si ti?", upita Hakuin.

"Ja sam samuraj*", odgovori ratnik.

"Ti, vojnik!", uzviknu Hakuin. "Koji bi to vladar tebe hteo za čuvara? Lice ti je kao u prosjaka."

Nabiguše se toliko razbesne da poče da vadi svoj mač, ali Hakuin nastavi: "Pa ti imaš mač! Oružje ti je verovatno previše tupo da bi odseklo glavu."

Kada Nabiguše izvuče mač, Hakuin primeti: "Ovde se otvaraju vratnice pakla!"

Na ove reči samuraj, shvativši učiteljevu pouku, vrati svoj mač u korice i pokloni se.

"Ovde se otvaraju vratnice raja", reče Hakuin.


* Samuraj - pripadnik ratničke kaste u Japanu, na koju je zen imao jak uticaj.

Pravi put

Upravo pred smrt, Ninakavi dođe u posetu učitelju zena Ikju. "Hoćeš da te povedem?", upita Ikju.

Ninakva odgovori: "Došao sam sâm i otićiću ću sam. Od kakve pomoći ti možeš da mi budeš?"

Ikju odgovori: "Ako misliš da zaista dolaziš i odlaziš, to je zabluda. Dozvoli da ti pokažem put na kome nema dolaska i odlaska"

Ovim rečima Ikju objasni put tako jasno, da se Ninakava nasmeši i preminu.

Učitelj čajne ceremonije i ubica

Taiko, ratnik koji je živeo u Japanu pre perioda Tokugava, izučavao je ča-no-ju* sa Sen no Rikjuom, učiteljom kojeg je karakterisala mirnoća i zadovoljstvo.

Taikov pratilac, ratnik Kato, ushićenje svog pretpostavljenog za čajnom ceremonijom protumačio je kao zanemarivanje državnih poslova, pa zato odluči da ubije Sen no Rikjua. Pretvarajući se da dolazi službenim poslom, uspe da bude pozvan na čaj kod učitelja čajne ceremonije.

Učitelj, koji beše vrlo iskusan u svojoj umetnosti, letimičnim pogledom otkri ratnikovu nameru, pa zamoli Kata da ostavi napolju svoj mač pre nego što uđe u sobu za ceremoniju objašnjavajući mu da ča-no-ju sam po sebi predstavlja miroljubiv čin.

Kato za ovo ne htede ni da čuje. "Ja sam ratnik", reče. Ja uvek uza se imam svoj mač. Ča-no-ju ili ne, ja svoj mač ne ostavljam."

"U redu. Ponesi svoj mač i posluži se čajem", pristade Sen no Rikju.

Voda u kotliću na vatri od ćumura je ključala. Iznenada, Sen no Rikju prevrnu kotlić. Šišteći, podiže se para i ispuni sobu dimom i pepelom. Zaprepašćen, ratnik istrča napolje.

Učitelj se izvine. "Moja je greška. Vrati se ispij čaj. Ovde je tvoj mač, pokriven pepelom. Očistiću ga i daću ti ga."

Ratnik shvati da u ovoj situaciji ne bi baš uspeo da ubije učitelja, pa odustade od te namere.


* Ča-no-ju je japanski izraz koji označava čajnu ceremoniju, koja je oduvek smatrana jednom od umetnosti zena, među koje spadaju i: sumie slikarstvo, kaligrafska umetnost, haiku poezija, umetnost rukovanja japanskom sabljom, streljaštvo (lukom i strelom), aranžiranje cveća (ikebana) i druge.

Poslednja pismena volja

Ikju, čuveni učitelj zena u periodu Ašikaga,* bio je carev sin. Kada je bio još vrlo mlad, njegova majka napusti dvor i ode da izučava zen u jednom hramu. Na isti način i princ Ikju postade učenik. Kada mu je majka umrla, ostavila je za sobom jedno pismo. U njemu je pisalo:

Za Ikjua:

Završila sam svoj rad u ovom životu i sada se vraćam Večnosti. Želim da postaneš dobar učenik i da spoznaš svoju budističku prirodu. Saznaćeš da li sam u paklu i da li sam uvek uz tebe ili ne.

Ako postaneš čovek koji smatra da su Buda i njegov pratilac Bodidarma** tvoje lične sluge, možeš da ostaviš svoje izučavanje i rad za čovečanstvo. Buda je propovedao četrdesetdevet godina i za sve to vreme nije smatrao neophodnim da progovori ni jednu reč. Trebalo bi da znaš zašto. Ali ako ne znaš, a još uvek želiš, suzdrži se od uzaludnog razmišljanja.

Tvoja majka,

Nerođena, neumrla.

Septembra prvog.

P. S. Svrha Budinog učenja je uglavnom prosvetljenje drugih. Ako se oslanjaš na bilo koji od njegovih metoda, nisi ništa drugo do glupa buba. Postoji 80,000 knjiga o budizmu, i ako bi ih sve pročitao, a ni tada ne ugledaš svoju sopstvenu prirodu, onda nećeš razumeti čak ni ovo pismo.

Ovo je moja poslednja volja.

* Period Ašikaga (1336-1573) je period šogunata pod klanom Ašikaga.

** Sin jednog od južnoindijskih kraljeva, koji je zamonašivši se, krenuo u Kinu. Smatra se da je upravo od budističkog učenja koje je on propagirao u Kini, nastao č'an. U Japanu poznat kao Daruma, Bodidarma se predstavlja u crvenoj odeći i često bez nogu, koje je, predavanje kaže, izgubio usled devetogodišnje meditacije.

Onaj koji daje trebalo bi da bude zahvalan

Dok je Seisecu bio starešina Engaku škole u Kamakuri,* tražio je veće prostorije od onih u kojima je podučavao, jer su ove bile već pretrpane. Umezu Seibei, trgovac iz Eda, odluči da daruje petstotina zlatnika, zvanih rjo, za izgradnju prostranije škole. Ovaj novac on odnese učitelju.

Seisecu reče: "Dobro, uzeću ga."

Umezu dade Seisecuu vreću sa zlatom, ali bi nezadovoljan učiteljevim stavom. Čovek je mogao čitavu godinu sa tri rjoa, a trgovcu za svih petstotina nije čak bilo ni zahvaljeno.

"U toj vreći je petstotina rjoa", dade Umezu do znanja.

"To si mi već rekao", odgovori Seisecu.

"Iako sam bogat trgovac, petstotina rjoa je mnogo novaca.", reče Umezu.

"Želiš li da ti na tome zahvalim?", upita Seisecu.

"Trebalo bi", uzvrati Umezu.

"Zašto bih?", upita Seisecu. "Onaj koji daje trebalo bi da bude zahvalan."


* Kamakura je bila središte šogunata od 1192. do 1333. godine

Kiseli miso

Kuvar sveštenik Dairjo, u Benkeievom samostanu, odluči da dobro pazi na zdravlje svog starog učitelja, i da mu daje samo svež miso.* Benkei, primetivši da je poslužen boljim misom nego njegovi učenici zapita: "Ko je danas kuvar?"

Poslaše Dairja pred njega. Benkei saznade da prema svojim godinama i položaju treba da jede samo svež miso. Reče kuvaru: "Znači, ti misliš da ja uopšte ne bi trebalo da jedem." Rekavši ovo, uđe u svoju sobu i zaključa vrata.

Dairjo je, sedeći pred vratima, molio učitelja da mu oprosti. Benkei ne htede da mu odgovori. Sedam dana je Dairjo sedeo pred vratima, a Benkei unutra.

Najzad, u očajanju, jedan sledbenik glasno povika Benkeiu: "Možda si u pravu, ali ovaj mladi učenik ovde mora da jede. On bez hrane ne može večno!"

Na to Benkei otvori vrata. Smešio se. Reče Dairju: "Tražim da jedem istu hranu kao i ostali moji učenici. Kada postaneš učitelj, ne želim da ovo zaboraviš."


* Miso - kaša od sojinog graha pomešana sa pšenicom i kvascem, koja brzo uskisne. U Japanu, Kini, Indiji jede se kao sos, uz ribu, hladno mleko i dr.

Rjonenina jasna spoznaja

Budistička sveštenica poznata kao Rjonen, rodila se 1797. godine. Bila je unuka čuvenog japanskog ratnika Šingena. Imala je pesničku dušu i toliko zanosnu lepotu, da je već u sedamnaestoj godini bila u caričinoj pratnji kao jedna od dvorskih dama. Već tako mladu, očekivala je slava.

Voljena carica iznenada umre i Rjoneni snovi puni nade, iščezoše. Postane svesna nestalnosti života u ovom svetu. Tada i zažele da izučava zen.

Njena rodbina se sa ovim ne složi i praktično je prisili da se uda. Uz obećanje da može postati sveštenica kada rodi troje dece, Rjonen pristade. Pre no što je napunila dvadesetpetu godinu, ispunila je uslov. Muž i rođaci više ne mogaše odvraćati od njene želje. Obrijala je glavu, uzela ime Rjonen, što znači spoznati jasno, i krenula na svoje hodočašće.

Stiže u grad Edo i zamoli Tecugjua da je primi za učenika. Bacivši letimičan pogled na nju, učitelj je odbi jer beše suviše lepa.

Rjonen otiđe do drugog učitelja, Hakua.

Hakuo je odbi iz istog razloga, rekavši joj da bi njena lepota samo stvarala neprilike.

Rjonen tada uze vrelo železo i prisloni ga uz svoje lice. Za nekoliko trenutaka njene lepote zauvek nestade.

Hakuo je tada prihvati za učenika. U spomen ove prilike, Rjonen na poleđini ogledalca napisa pesmu:

U službi svoje carice palila sam tamjan da namirišem svoje gizdave haljine,
Sada kao prosjak bez doma palim svoje lice da stupim u zen hram.

Pred odlazak sa ovog sveta, Rjonen napisa još jednu pesmu:

Šezdesetšest puta gledale su ove oči smenu jeseni,
Dovoljno sam ispitivala mesečev sjaj,
Ne pitam više.
Slušam samo glas borova i kedrova kada vetar miruje.

Buda garavog nosa

Jedna je sveštenica, koja je bila u potrazi za prosvetiteljem, napravila statuu Bude i obložila je zlatnim listom. Kud god je išla, nosila je svog zlatnog Budu sa sobom.

Godine su prošle i, još uvek noseći svog Budu, sveštenica odluči da ostane u jednom malom hramu u unutrašnjosti u kojem je bilo mnogo Buda svaki sa svojim posebnim oltarom.

Sveštenica zažele da okadi pred svojim zlatnim Budom. Pošto joj se nije dopala ideja da se miris raširi i do drugih, smislila je levak kroz koji se dim uzdizao samo do njene statue. Ali od gara zlatnom Budi pocrne nos, što ga učini posebno ružnim.

Tačan proračun

Sen no Rikju učitelj čajne ceremonije zažele da okači korpu sa cvećem na jedan stub. Zamoli jednog tesara da mu pomogne, govoreći mu "više" ili "niže", "levo" ili "desno", sve dok nije pronašao pravo mesto. "Eto, tu", reče najzad Sen no Rikju.

Tesar, da bi proverio učitelja, označi mesto a onda se napravi kao da ga je zaboravio. "Je li ovde bilo? Ili možda ovde?", pitao je tesar, pokazujući različita mesta na stubu.

Ali učiteljev osećaj za razmeru beše toliko istančan, da nije potvrdno odgovorio sve dok tesar ponovo nije stigao do istovetnog mesta koje je učitelj ranije odredio.

Škrti umetnik

Gresen je bio umetnik sveštenik. Ore nego što bi počinjao da crta ili slika, uvek bi zahtevao da mu se plati unapred, a cene su mu bile visoke. Bio je poznat kao "škrti umetnik".

Jednom ga jedna gejša pozva da joj slika. "Koliko možeš da platiš", raspitivao se Gesen.

"Koliko god zatražiš", odgovori devojka, "ali želim da posao obaviš preda mnom."

Određenog dana Gesen bi pozvan kod gejše, koja je priređivala gozbu za svog gazdu.

Gesen napravi sliku. Kada je bila gotova, zatraži do tada najveću sumu. Bila mu je isplaćena. Tada se gejša okrenu gazdi govoreći: "Sve što ovaj umetnik hoće je novac. Njegovo slikanje je dobro, ali mu je um pokvaren; novac ga je uprljao. Kada ga stvori tako gnusan um, njegovom radu ne pristaje da bude izložen. On je jedino dovoljno dobar za jednu od mojih podsuknji."

Skinuvši suknju, ona zatraži od Gesena da napravi drugu sliku na pozadini njene podsuknje.

"Koliko ćeš da platiš?", upita Gesen.

"O, bilo koju cenu", odgovori devojka.

Gesen izreče preteranu cenu i, naslikavši sliku onako kako mu je bilo traženo, otiđe.

Kasnije su se saznali razlozi Gesenove želje za novcem.

Njegovu pokrajinu često je pustošila glad i nemaština. Bogati nisu pomagali sirotinji. Gesen je imao skriveno skladište, za koje niko nije znao, u kojem je držao žitarice, spremne za ovakve vanredne prilike.

Put od njegovog sela do Narodne kapele je bio u vrlo lošem stanju i mnogi putnici stradali su prolazeći njime. Zaželeo je da izgradi bolji put.

Njegov učitelj je umro ne ostvarivši svoju želju da sagradi hram, i Gesen je želeo da završi ovaj hram umesto njega.

Kada je ispunio svoje tri želje, Gesen je bacio četkicu i slikarski pribor, povukao se u planine, i više nikada nije slikao.

Dobro i loše

Kada je Benkei održavao časove izdvojenog usredsređivanja, na njih su dolazili mnogi učenici. U vreme jednog takvog okupljanja, jedan učenik je uhvaćen u krađi. Stvar je prijavljena Benkeiu uz zahtev da prestupnik bude isključen. Benkei se na to nije osvrtao.

Kasnije, isti učenik je uhvaćen na sličnom delu, i Benkei opet na ovo ne obrati pažnju. To naljuti druge učenike, koji sastaviše peticiju tražeći otpuštanje lopova, uz izjavu da će u suprotnom cela grupa otići.

Kada Benkei pročita peticiju, pozva ih sve pred sebe. "Vi ste mudra braća", reče im. "Vi znate šta je dobro, a šta je loše. Ako želite, možete otići da učite negde drugde, ali ovaj jadni brat još ne zna ni šta je dobro a šta loše. Ko će ga tome naučiti, ako ne ja? Ja ću ga ovde zadržati, makar i svi otišli."

Kiša suza obli lice brata koji je krao. Želja za krađom potpuno iščezne.

Lopov koji je postao učenik

Jedne večeri dok je Šićiri Kođun izgovarao sutre, uđe lopov sa isukanim mačem tražeći novac ili život.

Šićiri mu reče: "Ne uznemiravaj me. Novac možeš naći u onoj fioci", a zatim se vrati svom recitovanju.

Nešto posle toga, stade i povika: "Ne uzimaj sve. Treba mi nešto od čega ću sutra da platim porez."

Uljez pokupi veći deo novca i krenu.

"Zahvali čoveku kad primiš poklon", Šićiri dodade. Čovek mu se zahvali i uteče.

Nekoliko dana kasnije čoveka uhvatiše i on, između ostalog, priznade i nedelo protiv Šićirija. Kada Šićirija pozvaše kao svedoka, on reče: "Ovaj čovek nije lopov, barem što se mene tiče. Ja sam mu novac dao i on mi se na tome zahvalio."

Kada je odležao svoju kaznu, čovek je otišao kod Šićirija i postao njegov učenik.

Zen u prosjačkom životu

Tosui je bio poznati učitelj zena svoga vremena. Živeo je u nekoliko hramova u raznim pokrajinama.

U poslednjem hramu koji je posetio, sakupilo se toliko mnogo sledbenika da im Tošui reče da namerava da prestane sa predavanjima. Savetovao im je da da se raziđu i krenu gde god ko želi. Posle toga mu se izgubio svaki trag.

Tri godine kasnije, jedan od njegovih učenika ga pronađe. Živeo je sa nekim prosjacima pod jednim mostom u Kjotu. Ovaj odmah poče preklinjati da ga Tosui uzme na učenje.

"Ako možeš da radiš ono što i ja radim makar nekoliko dana, možda ću hteti", odgovori Tosui.

Tako se pomenuti učenik preobuče u prosjaka i provede dan sa Tosuiem. Sledećeg dana jedan od prosjaka umre. Tosui i njegov učenik u ponoć odneše telo i spališe ga na obronku planine. Posle toga se vratiše u svoj zaklon pod mostom.

Tosui čvrsto spavaše ostatak noći, ali učenik ne mogaše. Kada dođe jutro, Tosui reče: "Danas ne moramo da prosimo hranu. Naš mrtvi prijatelj je ostavio za sobom nešto hrane." Ali učenik ne beše u stanju da pojede ni zalogaj.

"Rekao sam da nećeš moći da radiš ono što i ja", zaključi Tosui. "Odlazi odavde i više mi ne dosađuj."

Odgovor mrtvaca

Kada je Mamija, koji je docnije postao vrlo poznati propovednik, otišao kod jednog učitelja zbog ličnog vođenja, dobi zadatak da objasni glas jedne ruke.

Mamija se usredsredi da objasni glas jedne ruke. "Ne trudiš se dovoljno", reče mu učitelj. "Previše si se vezao za hranu, bogatstvo, stvari i taj glas. Bilo bi bolje da si mrtav. To bi rešilo problem."

Sledeći put kada se Mamija pojavi pred svojim učiteljem, ponovo mu bi postavljeno pitanje o glasu jedne ruke. Mamija se iznenada sruči kao mrtav.

"Mrtav si, vidim", primeti učitelj. "Ali šta je sa glasom?"

"To još nisam rešio", odgovori Mamija, pogledavši gore.

"Mrtvaci ne govore", reče učitelj. "Izlazi!"

Đošuov zen

Đošu je počeo da uči zen kada mu je bilo šezdeset godina i nastavio dok mu nije bilo osamdeset, kada je spoznao zen. Podučavao je druge od svoje osamdesete godine.

Jednom ga jedan učenik upita: "Ako nemam ništa na umu, šta da radim?"

Đošu odgovori: "Izbaci to napolje."

"Ali, ako nemam ništa, kako to mogu da izbacim?", nastavi ovaj sa ispitivanjem.

"Pa", reče Đošu, "onda to iznesi."

U zemlji snova

"Naš školski učitelj običava da zadrema svako popodne", pričao je jedan učenik Sojen Šakua. "Mi deca smo ga pitali zašto to radi, a on nam je odgovorio: 'Odlazim u zemlju snova da se sretnem sa starim mudracima, kao što je i Konfucije radio.'"

Kada bi Konfucije spavao, sanjao je drevne mudrace i kasnije o tome pričao svojim pratiocima.

"Jednog dana bilo je izuzetno toplo, pa neki od nas zadremaše. Nas učitelj izgrdi. "Išli smo u zemlju snova da se sretnemo sa drevnim mudracima, kao što je i Konfucije činio", objasnimo. "Šta su poručili mudraci?" zahtevao je da sazna naš učitelj. Jedan od nas odgovori: "Otišli smo u zemlju snova i sreli mudrace. Pitali smo ih da li naš učitelj dolazi tamo svako popodne, ali nam oni rekoše da takvog čoveka nikada nisu videli."

Spavanje po danu

Učitelj Sojen Šaku je otišao sa ovog sveta kada mu je bilo šezdeset i jedna godina. Ispunivši svoj životni zadatak, za sobom je ostavio veliko učenje, u mnogome bogatije od većine učitelja zena. Njegovi učenici su običavali da spavaju po danu nasred leta. Iako je ovo previđao, on lično nikada nije protraćio vreme.

Kada mu je bilo samo dvanaest godina, već je izučavao teorijska razmatranja Tendai filozofije.* Jednog letnjeg dana vazduh beše tako sparan da mali Sojen, dok je učitelj bio odsutan, ispruži noge i zaspa.

Tri časa prođoše kada, iznenada probuđen, ču učitelja kako ulazi. Bilo je kasno: ležao je ispružen baš preko praga.

"Oprosti, oprosti" prošapta njegov učitelj, pažljivo preskočivši preko Sojenovog tela kao da je pripadalo nekom uzvišenom gostu. Posle ovoga, Sojen više nikada nije zaspao poslepodne.

* Školu Tendai u Kini je osnovao Či-i, a u Japan je je preneo Dengjo Daiši 804. godine. Često se naziva i školom Lotos zbog baziranja svoje filozofije na Lotos sutri. Njena doktrina govori o tzv. trojnoj Istini, po principu: tri-je-tri-u-jednom.