Jednom Tanzan i Ekido zajedno putovaše po blatnjavom putu. Jaka kiša je još uvek padala.
Idući putem, sretoše lepu devojku obučenu u svileni kimono obavijen pojasom, koja nije mogla da pređe raskršće.
"Dođi, devojko", reče odmah Tanzan. Podigavši je u svoje naručje, prenese je preko blata.
Ekido ne progovori do uveče, sve dok ne stigoše do hrama u kome je trebalo da prenoće. Tada više nije mogao da se suzdrži. "Mi sveštenici ne prilazimo blizu ženama", reče Tanzanu, "posebno ne mladim i lepim. To je opasno. Zašto si to učinio?"
"Ja sam devojku ostavio tamo", reče Tanzan. "Da li je ti još uvek nosiš?"
No comments:
Post a Comment