Blatnjavi put

Jednom Tanzan i Ekido zajedno putovaše po blatnjavom putu. Jaka kiša je još uvek padala.

Idući putem, sretoše lepu devojku obučenu u svileni kimono obavijen pojasom, koja nije mogla da pređe raskršće.

"Dođi, devojko", reče odmah Tanzan. Podigavši je u svoje naručje, prenese je preko blata.

Ekido ne progovori do uveče, sve dok ne stigoše do hrama u kome je trebalo da prenoće. Tada više nije mogao da se suzdrži. "Mi sveštenici ne prilazimo blizu ženama", reče Tanzanu, "posebno ne mladim i lepim. To je opasno. Zašto si to učinio?"

"Ja sam devojku ostavio tamo", reče Tanzan. "Da li je ti još uvek nosiš?"

Tako dakle?

Učitelja zena Hakuina susedi su hvalili kao čoveka koji živi čednim životom.

Blizu njega živela je jedna lepa devojka čiji su roditelji držali prodavnicu hrane. Iznenada, bez ikakvog upozorenja, njeni roditelji otkriše da je u drugom stanju. Ovo razljuti roditelje. Devojka ne htede da prizna ko je otac, ali posle mnogo kinjenja imenova Hakuina.

U velikoj ljutnji roditelji odoše do učitelja. "Tako dakle?", beše sve što on reče.

Kada se dete rodilo, doneli su ga Hakuinu. On je već izgubio svoj ugled, što ga nije mnogo brinulo, ali je veoma dobro vodio računa o detetu. Dobijao je mleko od svojih suseda i sve drugo što je detetu trebalo.

Posle godinu dana devojka-majka nije mogla više izdržati. Reče roditeljima istinu - da je pravi otac deteta jedan mladić koji je radio na ribljoj pijaci.

Majka i otac devojke otiđoše do Hakuina da ga malo za oproštaj, i iskreno se izvine, a i da mu uzmu dete nazad.

Hakuin je bio predusretljiv. Ustupajući im dete, sve što je rekao bilo je: "Tako dakle?"