Glas jedne ruke

Učitelj hrama Kenin bio je Mokurai, Tiha Grmljavina. Imao je mladog štićenika po imenu Tojo kome je bilo samo dvanaest godina. Tojo je viđao starije učenike kako svako jutro i veče posećuju učitelja u njegovoj sobi da bi se podučili sanzenu* ili ličnom vođenju, u okviru kojih su se obavljani koani** da bi se zaustavila lutanja uma.

Tojo je takođe želeo da obavi sanzen.

"Sačekaj još malo", reče mu Mokurai. "Suviše si mlad."

Ali dečak je bio uporan, i učitelj na kraju pristade.

Uveče, u određeno vreme, mali Tojo stade na prag Mokuraieve sobe za sanzen. Udari u gong da najavi svoje prisustvo, a u znak poštovanja pokloni se tri puta pred vratima, uđe i sede ispred učitelja u učtivoj tišini.

"Čuje se glas dve ruke kada njima pljesneš", reče Mokurai. "Ti mi pokaži glas jedne ruke."

Tojo se pokloni i otiđe u svoju sobu da razmotri ovaj problem. Sa svog prozora ču muziku gejši. "A, imam ga!", izjavi.

Sledeće veče, kada ga je učitelj zamolio da oslika glas jedne ruke, Tojo poče da svira muziku gejši.

"Ne, ne", reče Mokurai. "Nećeš s tim uspeti. To nije glas jedne ruke. Uopšte nisi shvatio."

Misleći da bi ga takva muzika mogla omesti, Tojo se premesti na jedno mirno mesto. Meditirao je ponovo: "Šta može biti glas jedne ruke?" Slučajno začu neko kapanje vode. "Imam ga", pomisli Tojo.

Kada se sledeći put pojavi pred učiteljem, Tojo poče da podražava kapanje vode.

"Šta je to?", zapita Mokurai. "To je zvuk kapanja vode, a ne glas jedne ruke. Pokušaj ponovo."

Uzalud je Tojo meditirao da čuje glas jedne ruke. Čuo je uzdisanje vetra. Ali zvuk je bio odbačen.

Čuo je krik sove. Ali i to je bilo odbijeno.

Glas jedne ruke nisu bili ni skakavci.

Više od deset puta je Tojo posećivao Mokuraia sa različitim zvucima. Svi su bili pogrešni. Skoro je godinu dana razmišljao šta bi glas jedne ruke mogao biti.

Najzad mali Tojo prođe kroz pravu meditaciju i prevaziđe sve glasove. "Nisam više mogao da nagomilavam", objasnio je docnije, "pa sam dosegao bezglasni glas."

Tojo je pojmio glas jedne ruke.***

* Sanzen je razgovor "u četiri oka" između učitelja zena i učenika.

** Koan je stručan naziv za vežbe uma koje obavljaju učenici zena pod nadzorom svojih učitelja. One imaju za cilj da prodru kroz intelektualne granice uma i dovedu do bljesa iznenadnog neposrednog saznanja, bez pojmovnog rasuđivanja. Koan se sastoji od pitanja (problema) koje učitelj postavlja učeniku, posle čega se ovaj povlači u samoću meditiranja pokušavajući da nađe rešenje. Učenik je dužan da učitelju saopšti svoj odgovor, i ako on nije ispravan, procedura se nastavlja sve dok se do rešenja ne dođe. Uobičajeno, ova dugotrajna vežba uma dovodi do vrhunskog zahteva zena - do prosvetljenja (u japanskom jeziku zvanog satori).

*** Pitanje glasa jedne ruke je jedno od tri osnovna problema u zenu koji se postavljaju učenicima, a poznata su kao "pitanja o prirodi Bude". Sva tri nose samo različita imena za jedno te isto, i sva tri na pitanje šta je to priroda Bude, odgovaraju isto - ništa.