Poslednja pismena volja

Ikju, čuveni učitelj zena u periodu Ašikaga,* bio je carev sin. Kada je bio još vrlo mlad, njegova majka napusti dvor i ode da izučava zen u jednom hramu. Na isti način i princ Ikju postade učenik. Kada mu je majka umrla, ostavila je za sobom jedno pismo. U njemu je pisalo:

Za Ikjua:

Završila sam svoj rad u ovom životu i sada se vraćam Večnosti. Želim da postaneš dobar učenik i da spoznaš svoju budističku prirodu. Saznaćeš da li sam u paklu i da li sam uvek uz tebe ili ne.

Ako postaneš čovek koji smatra da su Buda i njegov pratilac Bodidarma** tvoje lične sluge, možeš da ostaviš svoje izučavanje i rad za čovečanstvo. Buda je propovedao četrdesetdevet godina i za sve to vreme nije smatrao neophodnim da progovori ni jednu reč. Trebalo bi da znaš zašto. Ali ako ne znaš, a još uvek želiš, suzdrži se od uzaludnog razmišljanja.

Tvoja majka,

Nerođena, neumrla.

Septembra prvog.

P. S. Svrha Budinog učenja je uglavnom prosvetljenje drugih. Ako se oslanjaš na bilo koji od njegovih metoda, nisi ništa drugo do glupa buba. Postoji 80,000 knjiga o budizmu, i ako bi ih sve pročitao, a ni tada ne ugledaš svoju sopstvenu prirodu, onda nećeš razumeti čak ni ovo pismo.

Ovo je moja poslednja volja.

* Period Ašikaga (1336-1573) je period šogunata pod klanom Ašikaga.

** Sin jednog od južnoindijskih kraljeva, koji je zamonašivši se, krenuo u Kinu. Smatra se da je upravo od budističkog učenja koje je on propagirao u Kini, nastao č'an. U Japanu poznat kao Daruma, Bodidarma se predstavlja u crvenoj odeći i često bez nogu, koje je, predavanje kaže, izgubio usled devetogodišnje meditacije.

Onaj koji daje trebalo bi da bude zahvalan

Dok je Seisecu bio starešina Engaku škole u Kamakuri,* tražio je veće prostorije od onih u kojima je podučavao, jer su ove bile već pretrpane. Umezu Seibei, trgovac iz Eda, odluči da daruje petstotina zlatnika, zvanih rjo, za izgradnju prostranije škole. Ovaj novac on odnese učitelju.

Seisecu reče: "Dobro, uzeću ga."

Umezu dade Seisecuu vreću sa zlatom, ali bi nezadovoljan učiteljevim stavom. Čovek je mogao čitavu godinu sa tri rjoa, a trgovcu za svih petstotina nije čak bilo ni zahvaljeno.

"U toj vreći je petstotina rjoa", dade Umezu do znanja.

"To si mi već rekao", odgovori Seisecu.

"Iako sam bogat trgovac, petstotina rjoa je mnogo novaca.", reče Umezu.

"Želiš li da ti na tome zahvalim?", upita Seisecu.

"Trebalo bi", uzvrati Umezu.

"Zašto bih?", upita Seisecu. "Onaj koji daje trebalo bi da bude zahvalan."


* Kamakura je bila središte šogunata od 1192. do 1333. godine

Kiseli miso

Kuvar sveštenik Dairjo, u Benkeievom samostanu, odluči da dobro pazi na zdravlje svog starog učitelja, i da mu daje samo svež miso.* Benkei, primetivši da je poslužen boljim misom nego njegovi učenici zapita: "Ko je danas kuvar?"

Poslaše Dairja pred njega. Benkei saznade da prema svojim godinama i položaju treba da jede samo svež miso. Reče kuvaru: "Znači, ti misliš da ja uopšte ne bi trebalo da jedem." Rekavši ovo, uđe u svoju sobu i zaključa vrata.

Dairjo je, sedeći pred vratima, molio učitelja da mu oprosti. Benkei ne htede da mu odgovori. Sedam dana je Dairjo sedeo pred vratima, a Benkei unutra.

Najzad, u očajanju, jedan sledbenik glasno povika Benkeiu: "Možda si u pravu, ali ovaj mladi učenik ovde mora da jede. On bez hrane ne može večno!"

Na to Benkei otvori vrata. Smešio se. Reče Dairju: "Tražim da jedem istu hranu kao i ostali moji učenici. Kada postaneš učitelj, ne želim da ovo zaboraviš."


* Miso - kaša od sojinog graha pomešana sa pšenicom i kvascem, koja brzo uskisne. U Japanu, Kini, Indiji jede se kao sos, uz ribu, hladno mleko i dr.

Rjonenina jasna spoznaja

Budistička sveštenica poznata kao Rjonen, rodila se 1797. godine. Bila je unuka čuvenog japanskog ratnika Šingena. Imala je pesničku dušu i toliko zanosnu lepotu, da je već u sedamnaestoj godini bila u caričinoj pratnji kao jedna od dvorskih dama. Već tako mladu, očekivala je slava.

Voljena carica iznenada umre i Rjoneni snovi puni nade, iščezoše. Postane svesna nestalnosti života u ovom svetu. Tada i zažele da izučava zen.

Njena rodbina se sa ovim ne složi i praktično je prisili da se uda. Uz obećanje da može postati sveštenica kada rodi troje dece, Rjonen pristade. Pre no što je napunila dvadesetpetu godinu, ispunila je uslov. Muž i rođaci više ne mogaše odvraćati od njene želje. Obrijala je glavu, uzela ime Rjonen, što znači spoznati jasno, i krenula na svoje hodočašće.

Stiže u grad Edo i zamoli Tecugjua da je primi za učenika. Bacivši letimičan pogled na nju, učitelj je odbi jer beše suviše lepa.

Rjonen otiđe do drugog učitelja, Hakua.

Hakuo je odbi iz istog razloga, rekavši joj da bi njena lepota samo stvarala neprilike.

Rjonen tada uze vrelo železo i prisloni ga uz svoje lice. Za nekoliko trenutaka njene lepote zauvek nestade.

Hakuo je tada prihvati za učenika. U spomen ove prilike, Rjonen na poleđini ogledalca napisa pesmu:

U službi svoje carice palila sam tamjan da namirišem svoje gizdave haljine,
Sada kao prosjak bez doma palim svoje lice da stupim u zen hram.

Pred odlazak sa ovog sveta, Rjonen napisa još jednu pesmu:

Šezdesetšest puta gledale su ove oči smenu jeseni,
Dovoljno sam ispitivala mesečev sjaj,
Ne pitam više.
Slušam samo glas borova i kedrova kada vetar miruje.

Buda garavog nosa

Jedna je sveštenica, koja je bila u potrazi za prosvetiteljem, napravila statuu Bude i obložila je zlatnim listom. Kud god je išla, nosila je svog zlatnog Budu sa sobom.

Godine su prošle i, još uvek noseći svog Budu, sveštenica odluči da ostane u jednom malom hramu u unutrašnjosti u kojem je bilo mnogo Buda svaki sa svojim posebnim oltarom.

Sveštenica zažele da okadi pred svojim zlatnim Budom. Pošto joj se nije dopala ideja da se miris raširi i do drugih, smislila je levak kroz koji se dim uzdizao samo do njene statue. Ali od gara zlatnom Budi pocrne nos, što ga učini posebno ružnim.

Tačan proračun

Sen no Rikju učitelj čajne ceremonije zažele da okači korpu sa cvećem na jedan stub. Zamoli jednog tesara da mu pomogne, govoreći mu "više" ili "niže", "levo" ili "desno", sve dok nije pronašao pravo mesto. "Eto, tu", reče najzad Sen no Rikju.

Tesar, da bi proverio učitelja, označi mesto a onda se napravi kao da ga je zaboravio. "Je li ovde bilo? Ili možda ovde?", pitao je tesar, pokazujući različita mesta na stubu.

Ali učiteljev osećaj za razmeru beše toliko istančan, da nije potvrdno odgovorio sve dok tesar ponovo nije stigao do istovetnog mesta koje je učitelj ranije odredio.

Škrti umetnik

Gresen je bio umetnik sveštenik. Ore nego što bi počinjao da crta ili slika, uvek bi zahtevao da mu se plati unapred, a cene su mu bile visoke. Bio je poznat kao "škrti umetnik".

Jednom ga jedna gejša pozva da joj slika. "Koliko možeš da platiš", raspitivao se Gesen.

"Koliko god zatražiš", odgovori devojka, "ali želim da posao obaviš preda mnom."

Određenog dana Gesen bi pozvan kod gejše, koja je priređivala gozbu za svog gazdu.

Gesen napravi sliku. Kada je bila gotova, zatraži do tada najveću sumu. Bila mu je isplaćena. Tada se gejša okrenu gazdi govoreći: "Sve što ovaj umetnik hoće je novac. Njegovo slikanje je dobro, ali mu je um pokvaren; novac ga je uprljao. Kada ga stvori tako gnusan um, njegovom radu ne pristaje da bude izložen. On je jedino dovoljno dobar za jednu od mojih podsuknji."

Skinuvši suknju, ona zatraži od Gesena da napravi drugu sliku na pozadini njene podsuknje.

"Koliko ćeš da platiš?", upita Gesen.

"O, bilo koju cenu", odgovori devojka.

Gesen izreče preteranu cenu i, naslikavši sliku onako kako mu je bilo traženo, otiđe.

Kasnije su se saznali razlozi Gesenove želje za novcem.

Njegovu pokrajinu često je pustošila glad i nemaština. Bogati nisu pomagali sirotinji. Gesen je imao skriveno skladište, za koje niko nije znao, u kojem je držao žitarice, spremne za ovakve vanredne prilike.

Put od njegovog sela do Narodne kapele je bio u vrlo lošem stanju i mnogi putnici stradali su prolazeći njime. Zaželeo je da izgradi bolji put.

Njegov učitelj je umro ne ostvarivši svoju želju da sagradi hram, i Gesen je želeo da završi ovaj hram umesto njega.

Kada je ispunio svoje tri želje, Gesen je bacio četkicu i slikarski pribor, povukao se u planine, i više nikada nije slikao.