Budistička sveštenica poznata kao Rjonen, rodila se 1797. godine. Bila je unuka čuvenog japanskog ratnika Šingena. Imala je pesničku dušu i toliko zanosnu lepotu, da je već u sedamnaestoj godini bila u caričinoj pratnji kao jedna od dvorskih dama. Već tako mladu, očekivala je slava.
Voljena carica iznenada umre i Rjoneni snovi puni nade, iščezoše. Postane svesna nestalnosti života u ovom svetu. Tada i zažele da izučava zen.
Njena rodbina se sa ovim ne složi i praktično je prisili da se uda. Uz obećanje da može postati sveštenica kada rodi troje dece, Rjonen pristade. Pre no što je napunila dvadesetpetu godinu, ispunila je uslov. Muž i rođaci više ne mogaše odvraćati od njene želje. Obrijala je glavu, uzela ime Rjonen, što znači spoznati jasno, i krenula na svoje hodočašće.
Stiže u grad Edo i zamoli Tecugjua da je primi za učenika. Bacivši letimičan pogled na nju, učitelj je odbi jer beše suviše lepa.
Rjonen otiđe do drugog učitelja, Hakua.
Hakuo je odbi iz istog razloga, rekavši joj da bi njena lepota samo stvarala neprilike.
Rjonen tada uze vrelo železo i prisloni ga uz svoje lice. Za nekoliko trenutaka njene lepote zauvek nestade.
Hakuo je tada prihvati za učenika. U spomen ove prilike, Rjonen na poleđini ogledalca napisa pesmu:
U službi svoje carice palila sam tamjan da namirišem svoje gizdave haljine,
Sada kao prosjak bez doma palim svoje lice da stupim u zen hram.
Pred odlazak sa ovog sveta, Rjonen napisa još jednu pesmu:
Šezdesetšest puta gledale su ove oči smenu jeseni,
Dovoljno sam ispitivala mesečev sjaj,
Ne pitam više.
Slušam samo glas borova i kedrova kada vetar miruje.
