Rinzaievo prosvetljenje

Posle tri provedene godine u Obakuovoj školi, Rinzai jednom prilikom priđe učitelju i zapita ga šta je suštinska istina o Budinom učenju. Sve što je dobio kao odgovor na ovo, bilo je dvadeset udaraca štapom. On otiđe drugom učitelju, Daiguu, koji mu reče da je Obaku ispravno postupio prema njegovom prosvetljenju i, da bi mu više pojasnio stvar, grubo prodrma Rinzaievu gušu i osu ga grubim rečima. Ovoga puta, Rinzai uzvrati, udarivši Daigua po rebrima. I pored svega ovoga, odjednom se prosvetli.

Zatim se Rinzai vrati do Obakua da mu ispriča šta se dogodilo, ali mu učitelj stade još više pretiti i ošamari ga, posle čega se Obaku stade grohotom smejati i dreknu besmisleno: "Kacu".*

* Usklik Kacu je bez nekog posebnog značenja. Upotrebio ga je prvi Baso Doicu, a kasnije, čuvši ga od Obakua, učinio poznatim upravo Rinzai (Gigen) (umro 867. g.), i to kao reč koja se izvikuje po prosvetljenju.

Kap vode

Učitelj zena po imenu Gisan zamoli jednog mladog učenika da mu donese vedro vode da rashladi vodu za kupanje.

Učenik donese vodu i, pošto je rashladio kupku, prosu ono malo vode što je ostalo u vedru.

"Glupane", učitelj ga izgrdi. "Zašto ostatkom vode nisi zalio biljke. Kojim pravom prosipaš čak i kap vode u ovom hramu?"

Mladi učenik u tom času shvati zen. Promeni svoje ime u Tekisui, što znači kap vode.

Pismo umirućem

U pismu jednom od svojih učenika koji je bio na samrti, Basui je napisao:

"Suština tvoga uma nije rođena, pa nikada neće ni umreti. Ona nije život, koji je prolazan. Ona nije praznina, koja je prosto bez sadržine. Ona nema ni boju ni oblik. Ona ne uživa u zadovoljstvima i ne trpi u bolu.

Znam da si veoma bolestan. Kao dobar učenik zena, ti se otvoreno suočavaš sa tom bolešću. Možda tačno ne znaš ko pati, ali upitaj sebe: Šta je suština ovog uma? Misli samo na to. Neće ti trebati ništa drugo. Ne žudi ni za čim. Tvoj kraj koji je beskrajan je kao snežna pahuljica što se rastapa na čistom vazduhu."

Ponoćni izlet

Mnogo učenika je izučavalo meditaciju kod učitelja zena Sengaia. Jedan od njih je običavao da noću ustane, preskoči zid hrama, i ode u grad na provod.

Sengai, nadzirući spavaonice, otkri jedne noći da ovaj učenik nedostaje i takođe pronađe visoku stolicu koju je ovaj koristio da se popne na zid. Sengai ukloni stolicu i stade na njeno mesto.

Kada se lutalica vratio, ne znajući da je sada Sengai bio stolica, stavi svoje noge na učiteljevu glavu i sa nje skoči na zemlju. Uvidevši šta je učinio, on se užasnu.

Sengai reče: "Rano izjutra je prilično hladno. Pripazi da ne nazebeš."

Učenik više nikada ne izađe noću.

Ukus Banzovog mača

Matađuro Jagju je bio sin čuvenog mačevaoca. Otac ga se, verujući da je sinovljev rad bio suviše prosečan da bi dostigao majstorstvo, odrekao.

Tako Matađuro otiđe na planinu Futara i tamo pronađe čuvenog mačevaoca Banzoa. Ali Banzo potvrdi očevu ocenu. "Želiš da učiš mačevanje pod mojim rukovodstvom?", upita Banzo. "Ti ne ispunjavaš zahteve."

"Ali kada bih naporno radio, koliko bi mi godina trebalo da postanem majstor?", navaljivaše mladić.

"Ostatak života", odgovori Banzo.

"Toliko ne mogu da čekam", objasni Matađuro. "Rado ću proći kroz sve poteškoće, samo ako bi me ti učio. Ako postanem tvoj verni sluga, koliko bi to moglo trajati?"

"O, možda deset godina", popusti Banzo.

"Otac mi stari i uskoro ću morati da se brinem o njemu", nastavi Matađuro. "Ako bih radio daleko napornije, koliko bi mi vremena trebalo?"

"O, možda trideset godina", reče Banzo.

"Kako to?", upita Matađuro. "Prvo kažeš deset, a sada trideset godina. Podneću sve poteškoće da postanem majstor ove umetnosti u najkraćem roku!"

"E pa", reče Banzo, "u tom slučaju ćeš morati da ostaneš kod mene sedamdeset godina. Čovek koji žuri kao ti da postigne rezultat, retko kad brzo uči."

"U redu", složi se mladić, najzad shvativši da je bio prekoren zbog svoje nestrpljivosti. "Slažem se."

Matađuro beše rečeno da nikako ne govori o mačevanju i da nikada ni ne dodirne mač. Kuvao je svome učitelju, prao sudove, spremao mu krevet, čistio dvorište, uređivao vrt, bez i jedne reči o mačevanju.

Prođoše tri godine. Matađuro je još uvek radio isto. Bio je tužan misleći na svoju budućnost. Još nije ni počeo da izučava umetnost kojoj je posvetio život.

Ali jednog dana Banzo mu se prikrade iza leđa i prestravi ga udarivši ga drvenim mačem.

Sledećeg dana, dok Matađuro kuvaše pirinač, Banzo opet neočekivano iskoči ispred njega.

Posle ovoga, Matađuro je morao i dan i noć da se brani od neočekivanih napada. Ni trrenutak u danu ne bi prošao, da nije morao da misli na ukus Banzovog mača.

Učio je tako brzo da je izazivao osmehe na licu svog učitelja.

Matađuro postade najveći mačevalac u zemlji.

Poslednje lupkanje

Tangen je još od detinjstva učio kod Sengaia. Kada mu je bilo dvadeset godina, htede da napusti svog učitelja i poseti druge zbog uporednog izučavanja, ali mu Sengai to nije dozvoljavao. Kada god bi mu Tangen to predložio, Sengai bi ga lupnuo po glavi.

Na kraju, Tangen zamoli svog starijeg brata da izmoli dozvolu od Sengaia. Brat tako i učini. Vrativši se, izvesti Tangena: "Sređeno je. Utvrdili smo da pođeš na svoje hodočašće odmah."

Tangen otiđe do Sengaia da mu zahvali na dozvoli. Učitelj mu odgovori još jednom udarcem.

Kada Tangen ovo prenese svom bratu, ovaj reče: "Šta nije u redu? Sengai nikada nešto ne dozvoli, što bi posle porekao. To ću mu i reći." I otiđe kod učitelja.

"Nisam opovrgao svoju dozvolu", reče Sengai. "Samo sam hteo da ga poslednji put pljesnem po glavi, jer kada se bude vratio biće prosvetljen i više neću biti u stanju da ga prekorim."

Živi Buda i bačvar

Učitelji zena poučavaju lično vođenje u jednoj izdvojenoj sobi. Dok su učitelj i učenik zajedno, u nju niko ne ulazi.

Mokurai, učitelj zena u hramu Kenin u Kjotu, voleo je da razgovara sa trgovcima i raznosačima novina kao i sa svojim učenicima. Među njima beše i neki bačvar koji je bio skoro nepismen. On bi Mokuraiu postavljao glupava pitanja, ispio čaj, a zatim odlazio.

Jednog dana kada je bačvar bio prisutan, Mokurai htede da pouči ličnom vođenju jednog učenika, pa zamoli bačvara da pričeka u drugoj sobi.

"Ja razumem da si ti živi Buda", čovek je protestvovao. "Čak ni kameni Buda u hramu nikada ne odbija one mnogobrojne koji zajedno dođu pred njega. Zašto onda ja moram biti isključen?"

Mokurai morade da izađe napolje da bi se sastao sa svojim učenikom.

Narav

Jedan učenik zena dođe Benkeiu žaleći se: "Učitelju, imam neobuzdanu narav. Kako da je izlečim?"

"To je nešto vrlo čudno", odgovori Benkei. "Pokaži mi da vidim šta to imaš."

"Ne mogu sada da ti pokažem", odgovori ovaj.

"Kada možeš da mi pokažeš", upita Benkei.

"Pojavljuje se neočekivano", odgovori učenik.

"Onda", zaključi Benkei, "mora biti da to nije tvoja prava priroda. Da jeste, mogao bi mi je pokazati bilo kada. Kada si se rodio, nisi je imao, i tvoji roditelji ti je nisu dali. Razmisli o tome."

Najvrednija stvar na svetu

Kineskog učitelja zena Sozana upita jedan učenik: "Koja je najvrednija stvar na svetu."

Učitelj odgovori: "Glava mrtve mačke."

"Zašto je glava mrtve mačke najvrednija stvar na svetu?", pitaše učenik.

Sozan odgovori: "Jer joj niko ne može da odredi cenu."

Oznojeni Kasan

Kasan beše pozvan da održi službu na pogrebu jednog pokrajinskog vladara.

Nikada ranije nije sreo vladare i plemstvo, pa postade nervozan. Kada ceremonija poče, Kasan se preznoji.

Posle ovoga, vrativši se, sakupi svoje učenike. Kasan priznade da još nije sposoban da bude učitelj jer mu nedostaje istovetnost držanja među uglednim svetom i onog koje poseduje u izdvojenosti hrama. Kasan dade ostavku i postade učenik jednog drugog učitelja. Posle osam godina vrati se svojim učenicima, prosvetljen.

Kiseli miso

Kuvar sveštenik Dairjo, u Benkeievom samostanu, odluči da dobro pazi na zdravlje svog starog učitelja, i da mu daje samo svež miso.* Benkei, primetivši da je poslužen boljim misom nego njegovi učenici zapita: "Ko je danas kuvar?"

Poslaše Dairja pred njega. Benkei saznade da prema svojim godinama i položaju treba da jede samo svež miso. Reče kuvaru: "Znači, ti misliš da ja uopšte ne bi trebalo da jedem." Rekavši ovo, uđe u svoju sobu i zaključa vrata.

Dairjo je, sedeći pred vratima, molio učitelja da mu oprosti. Benkei ne htede da mu odgovori. Sedam dana je Dairjo sedeo pred vratima, a Benkei unutra.

Najzad, u očajanju, jedan sledbenik glasno povika Benkeiu: "Možda si u pravu, ali ovaj mladi učenik ovde mora da jede. On bez hrane ne može večno!"

Na to Benkei otvori vrata. Smešio se. Reče Dairju: "Tražim da jedem istu hranu kao i ostali moji učenici. Kada postaneš učitelj, ne želim da ovo zaboraviš."


* Miso - kaša od sojinog graha pomešana sa pšenicom i kvascem, koja brzo uskisne. U Japanu, Kini, Indiji jede se kao sos, uz ribu, hladno mleko i dr.

Dobro i loše

Kada je Benkei održavao časove izdvojenog usredsređivanja, na njih su dolazili mnogi učenici. U vreme jednog takvog okupljanja, jedan učenik je uhvaćen u krađi. Stvar je prijavljena Benkeiu uz zahtev da prestupnik bude isključen. Benkei se na to nije osvrtao.

Kasnije, isti učenik je uhvaćen na sličnom delu, i Benkei opet na ovo ne obrati pažnju. To naljuti druge učenike, koji sastaviše peticiju tražeći otpuštanje lopova, uz izjavu da će u suprotnom cela grupa otići.

Kada Benkei pročita peticiju, pozva ih sve pred sebe. "Vi ste mudra braća", reče im. "Vi znate šta je dobro, a šta je loše. Ako želite, možete otići da učite negde drugde, ali ovaj jadni brat još ne zna ni šta je dobro a šta loše. Ko će ga tome naučiti, ako ne ja? Ja ću ga ovde zadržati, makar i svi otišli."

Kiša suza obli lice brata koji je krao. Želja za krađom potpuno iščezne.

Lopov koji je postao učenik

Jedne večeri dok je Šićiri Kođun izgovarao sutre, uđe lopov sa isukanim mačem tražeći novac ili život.

Šićiri mu reče: "Ne uznemiravaj me. Novac možeš naći u onoj fioci", a zatim se vrati svom recitovanju.

Nešto posle toga, stade i povika: "Ne uzimaj sve. Treba mi nešto od čega ću sutra da platim porez."

Uljez pokupi veći deo novca i krenu.

"Zahvali čoveku kad primiš poklon", Šićiri dodade. Čovek mu se zahvali i uteče.

Nekoliko dana kasnije čoveka uhvatiše i on, između ostalog, priznade i nedelo protiv Šićirija. Kada Šićirija pozvaše kao svedoka, on reče: "Ovaj čovek nije lopov, barem što se mene tiče. Ja sam mu novac dao i on mi se na tome zahvalio."

Kada je odležao svoju kaznu, čovek je otišao kod Šićirija i postao njegov učenik.

Zen u prosjačkom životu

Tosui je bio poznati učitelj zena svoga vremena. Živeo je u nekoliko hramova u raznim pokrajinama.

U poslednjem hramu koji je posetio, sakupilo se toliko mnogo sledbenika da im Tošui reče da namerava da prestane sa predavanjima. Savetovao im je da da se raziđu i krenu gde god ko želi. Posle toga mu se izgubio svaki trag.

Tri godine kasnije, jedan od njegovih učenika ga pronađe. Živeo je sa nekim prosjacima pod jednim mostom u Kjotu. Ovaj odmah poče preklinjati da ga Tosui uzme na učenje.

"Ako možeš da radiš ono što i ja radim makar nekoliko dana, možda ću hteti", odgovori Tosui.

Tako se pomenuti učenik preobuče u prosjaka i provede dan sa Tosuiem. Sledećeg dana jedan od prosjaka umre. Tosui i njegov učenik u ponoć odneše telo i spališe ga na obronku planine. Posle toga se vratiše u svoj zaklon pod mostom.

Tosui čvrsto spavaše ostatak noći, ali učenik ne mogaše. Kada dođe jutro, Tosui reče: "Danas ne moramo da prosimo hranu. Naš mrtvi prijatelj je ostavio za sobom nešto hrane." Ali učenik ne beše u stanju da pojede ni zalogaj.

"Rekao sam da nećeš moći da radiš ono što i ja", zaključi Tosui. "Odlazi odavde i više mi ne dosađuj."