Rinzaievo prosvetljenje

Posle tri provedene godine u Obakuovoj školi, Rinzai jednom prilikom priđe učitelju i zapita ga šta je suštinska istina o Budinom učenju. Sve što je dobio kao odgovor na ovo, bilo je dvadeset udaraca štapom. On otiđe drugom učitelju, Daiguu, koji mu reče da je Obaku ispravno postupio prema njegovom prosvetljenju i, da bi mu više pojasnio stvar, grubo prodrma Rinzaievu gušu i osu ga grubim rečima. Ovoga puta, Rinzai uzvrati, udarivši Daigua po rebrima. I pored svega ovoga, odjednom se prosvetli.

Zatim se Rinzai vrati do Obakua da mu ispriča šta se dogodilo, ali mu učitelj stade još više pretiti i ošamari ga, posle čega se Obaku stade grohotom smejati i dreknu besmisleno: "Kacu".*

* Usklik Kacu je bez nekog posebnog značenja. Upotrebio ga je prvi Baso Doicu, a kasnije, čuvši ga od Obakua, učinio poznatim upravo Rinzai (Gigen) (umro 867. g.), i to kao reč koja se izvikuje po prosvetljenju.

Kap vode

Učitelj zena po imenu Gisan zamoli jednog mladog učenika da mu donese vedro vode da rashladi vodu za kupanje.

Učenik donese vodu i, pošto je rashladio kupku, prosu ono malo vode što je ostalo u vedru.

"Glupane", učitelj ga izgrdi. "Zašto ostatkom vode nisi zalio biljke. Kojim pravom prosipaš čak i kap vode u ovom hramu?"

Mladi učenik u tom času shvati zen. Promeni svoje ime u Tekisui, što znači kap vode.

Poslednje lupkanje

Tangen je još od detinjstva učio kod Sengaia. Kada mu je bilo dvadeset godina, htede da napusti svog učitelja i poseti druge zbog uporednog izučavanja, ali mu Sengai to nije dozvoljavao. Kada god bi mu Tangen to predložio, Sengai bi ga lupnuo po glavi.

Na kraju, Tangen zamoli svog starijeg brata da izmoli dozvolu od Sengaia. Brat tako i učini. Vrativši se, izvesti Tangena: "Sređeno je. Utvrdili smo da pođeš na svoje hodočašće odmah."

Tangen otiđe do Sengaia da mu zahvali na dozvoli. Učitelj mu odgovori još jednom udarcem.

Kada Tangen ovo prenese svom bratu, ovaj reče: "Šta nije u redu? Sengai nikada nešto ne dozvoli, što bi posle porekao. To ću mu i reći." I otiđe kod učitelja.

"Nisam opovrgao svoju dozvolu", reče Sengai. "Samo sam hteo da ga poslednji put pljesnem po glavi, jer kada se bude vratio biće prosvetljen i više neću biti u stanju da ga prekorim."

Zen razgovor

Učitelji zena svoje mlade učenike vežbaju da se izraze.

Dva su zen hrama imala po jednog svog malog štićenika. Jedan od njih bi, idući svako jutro da nabavi povrće, sretao na svom putu drugog.

"Kuda ideš", pitao bi jedan.

"Idem kud god me noge nose", odgovori drugi.

Ovaj odgovor zbuni prvog dečaka i ovaj otiđe do svog učitelja po pomoć. "Sutra izjutra", reče mu učitelj, "kada sretneš tog momčića, postavi mu isto pitanje. On će ti isto odgovoriti, a ti ga onda upitaj: 'A ako nemaš noge, onda kuda ideš.' To će ga srediti."

Dečaci se opet sretoše sledećeg jutra.

"Kuda ideš?", upita prvi.

"Idem kud god vetar dune", odgovori drugi.

Ovo mladića opet dovede u škripac, koji svoj poraz ispriča učitelju.

"Upitaj ga kuda ide ako nema vetra", predloži učitelj.

Sledećeg dana dečaci se sretoše po treći put.

"Kuda ideš?", upita prvi dečak.

"Idem na pijacu da kupim povrće", odgovori drugi.

Živi Buda i bačvar

Učitelji zena poučavaju lično vođenje u jednoj izdvojenoj sobi. Dok su učitelj i učenik zajedno, u nju niko ne ulazi.

Mokurai, učitelj zena u hramu Kenin u Kjotu, voleo je da razgovara sa trgovcima i raznosačima novina kao i sa svojim učenicima. Među njima beše i neki bačvar koji je bio skoro nepismen. On bi Mokuraiu postavljao glupava pitanja, ispio čaj, a zatim odlazio.

Jednog dana kada je bačvar bio prisutan, Mokurai htede da pouči ličnom vođenju jednog učenika, pa zamoli bačvara da pričeka u drugoj sobi.

"Ja razumem da si ti živi Buda", čovek je protestvovao. "Čak ni kameni Buda u hramu nikada ne odbija one mnogobrojne koji zajedno dođu pred njega. Zašto onda ja moram biti isključen?"

Mokurai morade da izađe napolje da bi se sastao sa svojim učenikom.

Vreme za smrt

Ikju, učitelj zena, beše vrlo pametan još kao dečak. Njegov učitelj je imao jednu skupocenu šoljicu za čaj, koja beše redak antikvitet. Dogodi se da Ikju slučajno razbije ovu šoljicu i silno se zbuni. Čuvši korake svog učitelja, on sakri komade šoljice iza svojih leđa. Kada se učitelj pojavi, Ikju ga upita: "Zašto ljudi moraju da umru?"

"To je prirodno", objasni mu učitelj. "Sve mora da umre i sve ima svoj vek."

Ikju, pokazujući slomljenu šoljicu, dodade: "Bilo je vreme za tvoju šoljicu da umre."

Bez rada, nema jela

Kineski učitelj zena, Hjakuđo, radio je sa svojim učenicima čak i u svojoj osamdesetoj godini, uređujući vrtove, čisteći zemlju, i krešući drveće.

Učenicima beše žao da gledaju starog učitelja kako naporno radi, ali znadoše da ih on ne bi slušao kada bi mu savetovali da prestane. Zato sakriše alatke.

Toga dana učitelj nije jeo. Ni sutradan, a ni sledećeg dana. "Možda je ljut što smo mu sakrili alatke", nagađaše učenici. "Bolje da mu ih vratimo."

Istog dana kada su to učinili, učitelj je radio i jeo kao i ranije. Uveče ih je poučio: "Bez rada, nema jela."

Najvrednija stvar na svetu

Kineskog učitelja zena Sozana upita jedan učenik: "Koja je najvrednija stvar na svetu."

Učitelj odgovori: "Glava mrtve mačke."

"Zašto je glava mrtve mačke najvrednija stvar na svetu?", pitaše učenik.

Sozan odgovori: "Jer joj niko ne može da odredi cenu."

Jedna jedina nota zena

Kakua je posetio Kinu i tamo prihvatio zen učenje. Za vreme svog boravka nije nigde putovao. Živeo je u udaljenom delu jedne planine, stalno meditirajući. Kad god bi ga ljudi pronašli i molili da im priča, progovorio bi nekoliko reči, a zatim se premeštao na drugi kraj planine gde bi ga teže bilo naći.

Po Kakuovom povratku u Japan, čak je i car čuo za njega i zamolio ga da mu rastumači zen, da bi se duhovno uzdigao.

Kakua je pred carem stajao ćuteći. Zatim iz nabora svoje haljine izvadi sviralu, i odsvira jednu kratku notu. Duboko se poklonivši, otiđe.*

* Po priči, Kakua je posle ove posete caru zauvek nestao i niko nije saznao šta se sa njim zbilo. Inače, Kakua je prvi Japanac koji je izučavao zen u Kini, ali s obzirom da iza sebe ništa nije ostavio, osim jedne jedine note, nije ljudima ostao u sećanju kao čovek koji je doneo zen u svoju zemlju.

Podčinjavanje duha

Jedna mlada žena se ozbiljno razbole. "Toliko te volim", reče svom mužu, "i ne želim da te napustim. Nemoj otići od mene nijednoj drugoj ženi. Ako to učiniš, vratiću se kao duh i prouzrokovaću ti beskrajne patnje."

Uskoro žena preminu. Muž poštovaše njenu poslednju želju prva tri meseca, ali onda srete drugu ženu u koju se zaljubi. Uskoro se veriše.

Odmah posle veridbe, duh se poče svake noći pojavljivati pred čovekom, optužujući ga što nije održao obećanje. Duh beše prevejan. Znao je tačno šta se događa između njega i njegove nove dragane. Kada god bi svojoj verenici dao neki poklon, duh bi ga opisao u detalje. Čak bi ponovio i razgovor, što je čoveka toliko mučilo da nije mogao noću oka da sklopi. Neko mu reče da svoju muku ispriča učitelju zena koji je živeo u blizini sela. Naposletku, u očajanju, jadnik otiđe do njega da traži pomoć.

"Tvoja bivša žena je postala duh i zna sve što i ti", komentarisao je učitelj. "Šta god uradiš ili kažeš, šta god pokloniš svojoj dragani, on zna. Mora da je vrlo mudar duh. Zaista, trebalo bi da se diviš takvom duhu. Sledeći put kada se pojavi, nagodi se sa njim. Reci mu da toliko mnogo zna da od njega ne možeš ništa da sakriješ i da mu, ako ti odgovori na jedno pitanje, obećavaš da ćeš raskinuti veridbu i ostati sam."

"Koje to pitanje moram da mu postavim?", upita čovek.

Učitelj odgovori: "Uzmi punu šaku sojinog zrnevlja i pitaj ga koliko tačno zrna držiš u ruci. Ako ne ume da odgovori, znaćeš da je on samo tvorevina tvoje mašte i više te neće uznemiravati."

Sledeće noći, kada se duh pojavi, čovek mu stade laskati i reče mu da on zna sve.

"Tačno", odgovori duh, "a znam i da si danas išao da posetiš učitelja zena."

"Pošto toliko mnogo znaš", zatraži čovek, "reci mi koliko zrna držim u ruci!"

Ne beše više nikakvog duha da odgovori na ovo pitanje.

Oznojeni Kasan

Kasan beše pozvan da održi službu na pogrebu jednog pokrajinskog vladara.

Nikada ranije nije sreo vladare i plemstvo, pa postade nervozan. Kada ceremonija poče, Kasan se preznoji.

Posle ovoga, vrativši se, sakupi svoje učenike. Kasan priznade da još nije sposoban da bude učitelj jer mu nedostaje istovetnost držanja među uglednim svetom i onog koje poseduje u izdvojenosti hrama. Kasan dade ostavku i postade učenik jednog drugog učitelja. Posle osam godina vrati se svojim učenicima, prosvetljen.

Poslednja pismena volja

Ikju, čuveni učitelj zena u periodu Ašikaga,* bio je carev sin. Kada je bio još vrlo mlad, njegova majka napusti dvor i ode da izučava zen u jednom hramu. Na isti način i princ Ikju postade učenik. Kada mu je majka umrla, ostavila je za sobom jedno pismo. U njemu je pisalo:

Za Ikjua:

Završila sam svoj rad u ovom životu i sada se vraćam Večnosti. Želim da postaneš dobar učenik i da spoznaš svoju budističku prirodu. Saznaćeš da li sam u paklu i da li sam uvek uz tebe ili ne.

Ako postaneš čovek koji smatra da su Buda i njegov pratilac Bodidarma** tvoje lične sluge, možeš da ostaviš svoje izučavanje i rad za čovečanstvo. Buda je propovedao četrdesetdevet godina i za sve to vreme nije smatrao neophodnim da progovori ni jednu reč. Trebalo bi da znaš zašto. Ali ako ne znaš, a još uvek želiš, suzdrži se od uzaludnog razmišljanja.

Tvoja majka,

Nerođena, neumrla.

Septembra prvog.

P. S. Svrha Budinog učenja je uglavnom prosvetljenje drugih. Ako se oslanjaš na bilo koji od njegovih metoda, nisi ništa drugo do glupa buba. Postoji 80,000 knjiga o budizmu, i ako bi ih sve pročitao, a ni tada ne ugledaš svoju sopstvenu prirodu, onda nećeš razumeti čak ni ovo pismo.

Ovo je moja poslednja volja.

* Period Ašikaga (1336-1573) je period šogunata pod klanom Ašikaga.

** Sin jednog od južnoindijskih kraljeva, koji je zamonašivši se, krenuo u Kinu. Smatra se da je upravo od budističkog učenja koje je on propagirao u Kini, nastao č'an. U Japanu poznat kao Daruma, Bodidarma se predstavlja u crvenoj odeći i često bez nogu, koje je, predavanje kaže, izgubio usled devetogodišnje meditacije.

Onaj koji daje trebalo bi da bude zahvalan

Dok je Seisecu bio starešina Engaku škole u Kamakuri,* tražio je veće prostorije od onih u kojima je podučavao, jer su ove bile već pretrpane. Umezu Seibei, trgovac iz Eda, odluči da daruje petstotina zlatnika, zvanih rjo, za izgradnju prostranije škole. Ovaj novac on odnese učitelju.

Seisecu reče: "Dobro, uzeću ga."

Umezu dade Seisecuu vreću sa zlatom, ali bi nezadovoljan učiteljevim stavom. Čovek je mogao čitavu godinu sa tri rjoa, a trgovcu za svih petstotina nije čak bilo ni zahvaljeno.

"U toj vreći je petstotina rjoa", dade Umezu do znanja.

"To si mi već rekao", odgovori Seisecu.

"Iako sam bogat trgovac, petstotina rjoa je mnogo novaca.", reče Umezu.

"Želiš li da ti na tome zahvalim?", upita Seisecu.

"Trebalo bi", uzvrati Umezu.

"Zašto bih?", upita Seisecu. "Onaj koji daje trebalo bi da bude zahvalan."


* Kamakura je bila središte šogunata od 1192. do 1333. godine

Kiseli miso

Kuvar sveštenik Dairjo, u Benkeievom samostanu, odluči da dobro pazi na zdravlje svog starog učitelja, i da mu daje samo svež miso.* Benkei, primetivši da je poslužen boljim misom nego njegovi učenici zapita: "Ko je danas kuvar?"

Poslaše Dairja pred njega. Benkei saznade da prema svojim godinama i položaju treba da jede samo svež miso. Reče kuvaru: "Znači, ti misliš da ja uopšte ne bi trebalo da jedem." Rekavši ovo, uđe u svoju sobu i zaključa vrata.

Dairjo je, sedeći pred vratima, molio učitelja da mu oprosti. Benkei ne htede da mu odgovori. Sedam dana je Dairjo sedeo pred vratima, a Benkei unutra.

Najzad, u očajanju, jedan sledbenik glasno povika Benkeiu: "Možda si u pravu, ali ovaj mladi učenik ovde mora da jede. On bez hrane ne može večno!"

Na to Benkei otvori vrata. Smešio se. Reče Dairju: "Tražim da jedem istu hranu kao i ostali moji učenici. Kada postaneš učitelj, ne želim da ovo zaboraviš."


* Miso - kaša od sojinog graha pomešana sa pšenicom i kvascem, koja brzo uskisne. U Japanu, Kini, Indiji jede se kao sos, uz ribu, hladno mleko i dr.

Tačan proračun

Sen no Rikju učitelj čajne ceremonije zažele da okači korpu sa cvećem na jedan stub. Zamoli jednog tesara da mu pomogne, govoreći mu "više" ili "niže", "levo" ili "desno", sve dok nije pronašao pravo mesto. "Eto, tu", reče najzad Sen no Rikju.

Tesar, da bi proverio učitelja, označi mesto a onda se napravi kao da ga je zaboravio. "Je li ovde bilo? Ili možda ovde?", pitao je tesar, pokazujući različita mesta na stubu.

Ali učiteljev osećaj za razmeru beše toliko istančan, da nije potvrdno odgovorio sve dok tesar ponovo nije stigao do istovetnog mesta koje je učitelj ranije odredio.