Onaj koji daje trebalo bi da bude zahvalan

Dok je Seisecu bio starešina Engaku škole u Kamakuri,* tražio je veće prostorije od onih u kojima je podučavao, jer su ove bile već pretrpane. Umezu Seibei, trgovac iz Eda, odluči da daruje petstotina zlatnika, zvanih rjo, za izgradnju prostranije škole. Ovaj novac on odnese učitelju.

Seisecu reče: "Dobro, uzeću ga."

Umezu dade Seisecuu vreću sa zlatom, ali bi nezadovoljan učiteljevim stavom. Čovek je mogao čitavu godinu sa tri rjoa, a trgovcu za svih petstotina nije čak bilo ni zahvaljeno.

"U toj vreći je petstotina rjoa", dade Umezu do znanja.

"To si mi već rekao", odgovori Seisecu.

"Iako sam bogat trgovac, petstotina rjoa je mnogo novaca.", reče Umezu.

"Želiš li da ti na tome zahvalim?", upita Seisecu.

"Trebalo bi", uzvrati Umezu.

"Zašto bih?", upita Seisecu. "Onaj koji daje trebalo bi da bude zahvalan."


* Kamakura je bila središte šogunata od 1192. do 1333. godine

Škrti umetnik

Gresen je bio umetnik sveštenik. Ore nego što bi počinjao da crta ili slika, uvek bi zahtevao da mu se plati unapred, a cene su mu bile visoke. Bio je poznat kao "škrti umetnik".

Jednom ga jedna gejša pozva da joj slika. "Koliko možeš da platiš", raspitivao se Gesen.

"Koliko god zatražiš", odgovori devojka, "ali želim da posao obaviš preda mnom."

Određenog dana Gesen bi pozvan kod gejše, koja je priređivala gozbu za svog gazdu.

Gesen napravi sliku. Kada je bila gotova, zatraži do tada najveću sumu. Bila mu je isplaćena. Tada se gejša okrenu gazdi govoreći: "Sve što ovaj umetnik hoće je novac. Njegovo slikanje je dobro, ali mu je um pokvaren; novac ga je uprljao. Kada ga stvori tako gnusan um, njegovom radu ne pristaje da bude izložen. On je jedino dovoljno dobar za jednu od mojih podsuknji."

Skinuvši suknju, ona zatraži od Gesena da napravi drugu sliku na pozadini njene podsuknje.

"Koliko ćeš da platiš?", upita Gesen.

"O, bilo koju cenu", odgovori devojka.

Gesen izreče preteranu cenu i, naslikavši sliku onako kako mu je bilo traženo, otiđe.

Kasnije su se saznali razlozi Gesenove želje za novcem.

Njegovu pokrajinu često je pustošila glad i nemaština. Bogati nisu pomagali sirotinji. Gesen je imao skriveno skladište, za koje niko nije znao, u kojem je držao žitarice, spremne za ovakve vanredne prilike.

Put od njegovog sela do Narodne kapele je bio u vrlo lošem stanju i mnogi putnici stradali su prolazeći njime. Zaželeo je da izgradi bolji put.

Njegov učitelj je umro ne ostvarivši svoju želju da sagradi hram, i Gesen je želeo da završi ovaj hram umesto njega.

Kada je ispunio svoje tri želje, Gesen je bacio četkicu i slikarski pribor, povukao se u planine, i više nikada nije slikao.

Lopov koji je postao učenik

Jedne večeri dok je Šićiri Kođun izgovarao sutre, uđe lopov sa isukanim mačem tražeći novac ili život.

Šićiri mu reče: "Ne uznemiravaj me. Novac možeš naći u onoj fioci", a zatim se vrati svom recitovanju.

Nešto posle toga, stade i povika: "Ne uzimaj sve. Treba mi nešto od čega ću sutra da platim porez."

Uljez pokupi veći deo novca i krenu.

"Zahvali čoveku kad primiš poklon", Šićiri dodade. Čovek mu se zahvali i uteče.

Nekoliko dana kasnije čoveka uhvatiše i on, između ostalog, priznade i nedelo protiv Šićirija. Kada Šićirija pozvaše kao svedoka, on reče: "Ovaj čovek nije lopov, barem što se mene tiče. Ja sam mu novac dao i on mi se na tome zahvalio."

Kada je odležao svoju kaznu, čovek je otišao kod Šićirija i postao njegov učenik.