Blatnjavi put

Jednom Tanzan i Ekido zajedno putovaše po blatnjavom putu. Jaka kiša je još uvek padala.

Idući putem, sretoše lepu devojku obučenu u svileni kimono obavijen pojasom, koja nije mogla da pređe raskršće.

"Dođi, devojko", reče odmah Tanzan. Podigavši je u svoje naručje, prenese je preko blata.

Ekido ne progovori do uveče, sve dok ne stigoše do hrama u kome je trebalo da prenoće. Tada više nije mogao da se suzdrži. "Mi sveštenici ne prilazimo blizu ženama", reče Tanzanu, "posebno ne mladim i lepim. To je opasno. Zašto si to učinio?"

"Ja sam devojku ostavio tamo", reče Tanzan. "Da li je ti još uvek nosiš?"

Buda

U Tokiju su u periodu Meiđi živela dva čuvena učitelja, ali suprotnih osobina. Prvi, Unšo, učitelj šingona*, držao se Budinih pouka veoma savesno. Nikada nije pio opojna sredstva, niti je jeo posle jedanaest sati ujutru. Drugi učitelj, Tanzan, profesor filozofije na Carskom univerzitetu, nikada se nije držao pouka. Kada mu se jelo jeo je, i kada mu se u toku dana spavalo spavao je.

Jednog dana Unšo poseti Tanzana, koji je upravo pio vino, a što jedan budista ne bi trebalo ni da okusi.

"Zdravo, brate", Tanzan ga pozdravi. "Hoćeš li nešto da popiješ?"

"Nikada ne pijem!", uzviknu Unšo svečano.

"Onaj koji ne pije i nije baš čovek", reče Tanzan.

"Zar misliš da me nazoveš nečovečnim, samo zato što se ne odajem piću!", uzviknu Unšo ljutito.

"Ako nisam čovek, šta sam onda?"

"Buda", odgovori Tanzan.

* Šingon je budistička sekta koju je, po povratku iz Kine, 806. godine osnovao sveštenik Kukai (Kōbo Daiši). Osnovu učenja ove sekte čine dve sutre Đainići i Kongōćō, koje čoveka upućuju na put koji vodi ka poimanju ishodišta sopstvene duše i tela, što će mu omogućiti da, kako duhovno, tako i telesno čist, doživi prosvetljenje.

Hošinova poslednja pesma

Učitelj zena Hošin je živeo mnogo godina u Kini. Zatim se vratio u severoistočni deo Japana gde je podučavao svoje učenike. Kada je već bio sasvim ostario, ispričao im je jednu priču koju je čuo u Kini.

Priča je glasila:

Jedne godine dvadesetpetog decembra Tokufu, koji je bio veoma star, reče svojim učenicima: "Iduće godine neću biti živ, pa bi vi ove godine trebalo dobro da me pazite."

Đaci pomisliše da se šali, ali s obzirom na to da beše plemeniti učitelj, svi ga zauzvrat uveseljavaše sledećih dana odlazeće godine.

Uoči Nove godine, Tokufu zaključi: "Bili ste mi dobri. Napustiću vas sutra posle podne kad sneg bude stao."

Učenici su se smejali, misleći da opet govori besmislice, jer je noć bila vedra i bez snega. Ali u ponoć sneg poče da pada, a oni sledećeg dana ne nađoše svog učitelja. Odoše u salu za meditaciju. Tamo je bio preminuo.

Hošin, koji je ispričao ovu priču, reče svojim učenicima: "Nije neophodno da učitelj zena predvidi svoj odlazak, ali ako to zaista zaželi, on to može."

"Možeš li ti?", nego ga zapita.

"Da", odgovori Hošin. "Pokazaću vam šta mogu kroz sedam dana."

Nijedan od učenika mu ne poverova, i većina je čak zaboravila ovaj razgovor kada ih sledeći put Hošin sakupi.

"Pre sedam dana", primeti, "rekao sam da ću vas napustiti. Uobičajeno je da se napiše oproštajna pesma, ali ja nisam ni pesnik ni kaligraf. Neka neko od vas zapiše moje poslednje reči."

Njegovi sledbenici pomisliše da se šali, ali jedan od njih spremi da piše.

"Jesi li spremano?", Hošin zapita.

"Da", odgovori ovaj.

Hošin izdiktira:

Dođoh iz sjaja
I vraćam se sjaju.
Šta je to?

Pesmi je nedostajao jedan stih, od uobičajenih četiri, pa mu učenik reče: "Učitelju, nedostaje nam jedan stih."

Hošin, uz riku lava koji pobeđuje, povika: "Kaa!" i preminu.

Mesec se ne može ukrasti

Rjokan, učitelj zena, živeo je vrlo skromno u jednoj maloj kolibi u podnožju brda. Jedne večeri lopov uđe u kolibu i otkri da u njoj nema ničega što bi se moglo ukrasti.

Rjokan se vrati i zateče ga. "Možda si prešao dug put da me posetiš", reče pljačkašu, "i ne bi trebalo da se vratiš praznih ruku. Molim te, uzmi moju odeću kao poklon."

Lopov ostade zaprepašćen. Uze odeću i pobeže.

Rjokan sede onako neodeven da posmatra mesec. "Jadnik", sanjario je, "voleo bih da mogu da sam mogao da mu dam ovaj lepi mesec."

Oglašavanje

Tanzan je napisao šezdeset dopisnica poslednjeg dana svog života, i zamolio jednog učenika da ih pošalje. Zatim je preminuo.

Na kartama je pisalo:

Odlazim iz ovog sveta. Ovo je moje poslednje oglašavanje. 

Tanzan

27. juli 1892.

Ako voliš, voli javno

Dvadeset sveštenika i jedna sveštenica, koju su zvali Ešun, meditiralo je sa nekim zen učiteljem.

Ešun je bila veoma lepa iako joj je glava bila obrijana i haljina prosta. Nekoliko sveštenika se tajno zaljubilo u nju. Jedan od njih joj je napisao ljubavno pismo, tražeći da se tajno sastanu.

Ešun nije odgovorila. Sledećeg dana učitelj je održao predavanje grupi i, kada je ono bilo završeno, Ešun ustade. Obraćajući se onome koji joj je pisao, reče: "Ako me zaista toliko voliš, dođi i zagrli me sada."

Poslušnost

Besede učitelja Benkeia pohađali su ne samo učenici zena, već i ljudi iz svih redova i sekti. On nikada nije citirao sutre. Umesto toga, izgovarao je reči pravo iz svog srca u srca svojih slušalaca.

Prisustvo mnogobrojnih slušalaca naljutilo je jednog sveštenika ničiren sekte* koga su njegove pristalice napustile da bi slušale o zenu. Sebični ničiren sveštenik dođe u hram,** odlučivši da raspravlja sa Benkeiem.

"Hej, zen učitelju", uzviknu. "Čekaj malo. Ko god te poštuje, poslušaće ono što kažeš, ali čovek kao što sam ja te ne poštuje. Možeš li mene naterati da ti se pokorim?"

"Dođi gore do mene i pokazaću ti", reče Benkei.

Sveštenik se ponosno progura kroz gomilu do učitelja.

Benkei se nasmeši. "Pređi na moju levu stranu."

Sveštenik posluša.

"Ne", reče Benkei, "bolje ćemo razgovarati ako si na desnoj strani. Pređi ovde."

Sveštenik ponosno prekorači na desno.

"Vidiš", primeti Benkei, "ti mi se pokoravaš i ja mislim da si ti plemenita osoba. Sada sedi i slušaj."

* Budistička sekta Nićiren (ili Hokke), ponikla u 13. veku iz Tendai škole Mahajana budizma, svoja učenja bazira uglavnom na sutri Mjōhō - renge - kjō, u kojoj su zapisane Budine poslednje reči. Osnivač ove sekte je sveštenik Nićiren (1222 - 1822).

** Reč hram možda i nije sasvim adekvatna, jer je to u Japanu veoma skromna građevina.