Tačan proračun

Sen no Rikju učitelj čajne ceremonije zažele da okači korpu sa cvećem na jedan stub. Zamoli jednog tesara da mu pomogne, govoreći mu "više" ili "niže", "levo" ili "desno", sve dok nije pronašao pravo mesto. "Eto, tu", reče najzad Sen no Rikju.

Tesar, da bi proverio učitelja, označi mesto a onda se napravi kao da ga je zaboravio. "Je li ovde bilo? Ili možda ovde?", pitao je tesar, pokazujući različita mesta na stubu.

Ali učiteljev osećaj za razmeru beše toliko istančan, da nije potvrdno odgovorio sve dok tesar ponovo nije stigao do istovetnog mesta koje je učitelj ranije odredio.

Škrti umetnik

Gresen je bio umetnik sveštenik. Ore nego što bi počinjao da crta ili slika, uvek bi zahtevao da mu se plati unapred, a cene su mu bile visoke. Bio je poznat kao "škrti umetnik".

Jednom ga jedna gejša pozva da joj slika. "Koliko možeš da platiš", raspitivao se Gesen.

"Koliko god zatražiš", odgovori devojka, "ali želim da posao obaviš preda mnom."

Određenog dana Gesen bi pozvan kod gejše, koja je priređivala gozbu za svog gazdu.

Gesen napravi sliku. Kada je bila gotova, zatraži do tada najveću sumu. Bila mu je isplaćena. Tada se gejša okrenu gazdi govoreći: "Sve što ovaj umetnik hoće je novac. Njegovo slikanje je dobro, ali mu je um pokvaren; novac ga je uprljao. Kada ga stvori tako gnusan um, njegovom radu ne pristaje da bude izložen. On je jedino dovoljno dobar za jednu od mojih podsuknji."

Skinuvši suknju, ona zatraži od Gesena da napravi drugu sliku na pozadini njene podsuknje.

"Koliko ćeš da platiš?", upita Gesen.

"O, bilo koju cenu", odgovori devojka.

Gesen izreče preteranu cenu i, naslikavši sliku onako kako mu je bilo traženo, otiđe.

Kasnije su se saznali razlozi Gesenove želje za novcem.

Njegovu pokrajinu često je pustošila glad i nemaština. Bogati nisu pomagali sirotinji. Gesen je imao skriveno skladište, za koje niko nije znao, u kojem je držao žitarice, spremne za ovakve vanredne prilike.

Put od njegovog sela do Narodne kapele je bio u vrlo lošem stanju i mnogi putnici stradali su prolazeći njime. Zaželeo je da izgradi bolji put.

Njegov učitelj je umro ne ostvarivši svoju želju da sagradi hram, i Gesen je želeo da završi ovaj hram umesto njega.

Kada je ispunio svoje tri želje, Gesen je bacio četkicu i slikarski pribor, povukao se u planine, i više nikada nije slikao.

Dobro i loše

Kada je Benkei održavao časove izdvojenog usredsređivanja, na njih su dolazili mnogi učenici. U vreme jednog takvog okupljanja, jedan učenik je uhvaćen u krađi. Stvar je prijavljena Benkeiu uz zahtev da prestupnik bude isključen. Benkei se na to nije osvrtao.

Kasnije, isti učenik je uhvaćen na sličnom delu, i Benkei opet na ovo ne obrati pažnju. To naljuti druge učenike, koji sastaviše peticiju tražeći otpuštanje lopova, uz izjavu da će u suprotnom cela grupa otići.

Kada Benkei pročita peticiju, pozva ih sve pred sebe. "Vi ste mudra braća", reče im. "Vi znate šta je dobro, a šta je loše. Ako želite, možete otići da učite negde drugde, ali ovaj jadni brat još ne zna ni šta je dobro a šta loše. Ko će ga tome naučiti, ako ne ja? Ja ću ga ovde zadržati, makar i svi otišli."

Kiša suza obli lice brata koji je krao. Želja za krađom potpuno iščezne.

Lopov koji je postao učenik

Jedne večeri dok je Šićiri Kođun izgovarao sutre, uđe lopov sa isukanim mačem tražeći novac ili život.

Šićiri mu reče: "Ne uznemiravaj me. Novac možeš naći u onoj fioci", a zatim se vrati svom recitovanju.

Nešto posle toga, stade i povika: "Ne uzimaj sve. Treba mi nešto od čega ću sutra da platim porez."

Uljez pokupi veći deo novca i krenu.

"Zahvali čoveku kad primiš poklon", Šićiri dodade. Čovek mu se zahvali i uteče.

Nekoliko dana kasnije čoveka uhvatiše i on, između ostalog, priznade i nedelo protiv Šićirija. Kada Šićirija pozvaše kao svedoka, on reče: "Ovaj čovek nije lopov, barem što se mene tiče. Ja sam mu novac dao i on mi se na tome zahvalio."

Kada je odležao svoju kaznu, čovek je otišao kod Šićirija i postao njegov učenik.

Zen u prosjačkom životu

Tosui je bio poznati učitelj zena svoga vremena. Živeo je u nekoliko hramova u raznim pokrajinama.

U poslednjem hramu koji je posetio, sakupilo se toliko mnogo sledbenika da im Tošui reče da namerava da prestane sa predavanjima. Savetovao im je da da se raziđu i krenu gde god ko želi. Posle toga mu se izgubio svaki trag.

Tri godine kasnije, jedan od njegovih učenika ga pronađe. Živeo je sa nekim prosjacima pod jednim mostom u Kjotu. Ovaj odmah poče preklinjati da ga Tosui uzme na učenje.

"Ako možeš da radiš ono što i ja radim makar nekoliko dana, možda ću hteti", odgovori Tosui.

Tako se pomenuti učenik preobuče u prosjaka i provede dan sa Tosuiem. Sledećeg dana jedan od prosjaka umre. Tosui i njegov učenik u ponoć odneše telo i spališe ga na obronku planine. Posle toga se vratiše u svoj zaklon pod mostom.

Tosui čvrsto spavaše ostatak noći, ali učenik ne mogaše. Kada dođe jutro, Tosui reče: "Danas ne moramo da prosimo hranu. Naš mrtvi prijatelj je ostavio za sobom nešto hrane." Ali učenik ne beše u stanju da pojede ni zalogaj.

"Rekao sam da nećeš moći da radiš ono što i ja", zaključi Tosui. "Odlazi odavde i više mi ne dosađuj."

Odgovor mrtvaca

Kada je Mamija, koji je docnije postao vrlo poznati propovednik, otišao kod jednog učitelja zbog ličnog vođenja, dobi zadatak da objasni glas jedne ruke.

Mamija se usredsredi da objasni glas jedne ruke. "Ne trudiš se dovoljno", reče mu učitelj. "Previše si se vezao za hranu, bogatstvo, stvari i taj glas. Bilo bi bolje da si mrtav. To bi rešilo problem."

Sledeći put kada se Mamija pojavi pred svojim učiteljem, ponovo mu bi postavljeno pitanje o glasu jedne ruke. Mamija se iznenada sruči kao mrtav.

"Mrtav si, vidim", primeti učitelj. "Ali šta je sa glasom?"

"To još nisam rešio", odgovori Mamija, pogledavši gore.

"Mrtvaci ne govore", reče učitelj. "Izlazi!"

Đošuov zen

Đošu je počeo da uči zen kada mu je bilo šezdeset godina i nastavio dok mu nije bilo osamdeset, kada je spoznao zen. Podučavao je druge od svoje osamdesete godine.

Jednom ga jedan učenik upita: "Ako nemam ništa na umu, šta da radim?"

Đošu odgovori: "Izbaci to napolje."

"Ali, ako nemam ništa, kako to mogu da izbacim?", nastavi ovaj sa ispitivanjem.

"Pa", reče Đošu, "onda to iznesi."