Vratnice raja

Vojnik po imenu Nabiguše dođe kod Hakuina i zapita ga: "Postoje li zaista raj i pakao?"

"Ko si ti?", upita Hakuin.

"Ja sam samuraj*", odgovori ratnik.

"Ti, vojnik!", uzviknu Hakuin. "Koji bi to vladar tebe hteo za čuvara? Lice ti je kao u prosjaka."

Nabiguše se toliko razbesne da poče da vadi svoj mač, ali Hakuin nastavi: "Pa ti imaš mač! Oružje ti je verovatno previše tupo da bi odseklo glavu."

Kada Nabiguše izvuče mač, Hakuin primeti: "Ovde se otvaraju vratnice pakla!"

Na ove reči samuraj, shvativši učiteljevu pouku, vrati svoj mač u korice i pokloni se.

"Ovde se otvaraju vratnice raja", reče Hakuin.


* Samuraj - pripadnik ratničke kaste u Japanu, na koju je zen imao jak uticaj.

Tri dana više

Suibo, Hakuinov učenik, je bio dobar učitelj. U periodu letnje izdvojenosti,* dođe mu jedan učenik sa jednog južnog ostrva Japana.

Suibo mu zadade problem. "Počuj glas jedne ruke."

Učenik je ostao tri godine, ali nije uspeo da reši zadatak. Jedne noći dođe Suibou sav u suzama. "Moram da se vratim na jug postiđen i zbunjen", reče, "jer ne mogu da rešim svoj problem."

"Sačekaj nedelju dana i meditiraj bez prestanka," savetova ga Suibo. Ipak se učenik ne prosvetli. "Pokušaj još jednu nedelju", reče Suibo. Učenik posluša, ali uzalud.

"Još jednu nedelju." Ni ta nije bila od koristi. U očajanju, učenik preklinjaše da bude otpušten, ali Suibo zahtevaše meditaciju od još pet dana. Bili su bez rezultata. Onda reče: "Meditiraj još tri dana, i ako ne dostigneš prosvetljenje onda se bolje ubij."

Drugoga dana učenik je bio prosvetljen.


* Učitelji zena (i ne samo učitelji) su se, s vremena na vreme, potpuno izdvajali iz sveta i provodili izvesne periode meditirajući u samoći nekog udaljenog mesta.

Tako dakle?

Učitelja zena Hakuina susedi su hvalili kao čoveka koji živi čednim životom.

Blizu njega živela je jedna lepa devojka čiji su roditelji držali prodavnicu hrane. Iznenada, bez ikakvog upozorenja, njeni roditelji otkriše da je u drugom stanju. Ovo razljuti roditelje. Devojka ne htede da prizna ko je otac, ali posle mnogo kinjenja imenova Hakuina.

U velikoj ljutnji roditelji odoše do učitelja. "Tako dakle?", beše sve što on reče.

Kada se dete rodilo, doneli su ga Hakuinu. On je već izgubio svoj ugled, što ga nije mnogo brinulo, ali je veoma dobro vodio računa o detetu. Dobijao je mleko od svojih suseda i sve drugo što je detetu trebalo.

Posle godinu dana devojka-majka nije mogla više izdržati. Reče roditeljima istinu - da je pravi otac deteta jedan mladić koji je radio na ribljoj pijaci.

Majka i otac devojke otiđoše do Hakuina da ga malo za oproštaj, i iskreno se izvine, a i da mu uzmu dete nazad.

Hakuin je bio predusretljiv. Ustupajući im dete, sve što je rekao bilo je: "Tako dakle?"