Pouka poslednjeg

U stara vremena u Japanu su se koristili fenjeri od bambusa i papira u kojima su gorele sveće.

Jednom slepom čoveku na kraju posete svom prijatelju, ovaj ponudi fenjer da ga ponese sa sobom jer je bila noć.

"Ne treba mi fenjer", reče mu. "Bila tama ili svetlo - meni je svejedno."

"Znam da ti fenjer nije potreban da bi pronašao put", odgovori mu prijatelj, "ali ako ga nemaš, neko bi mogao da naleti na tebe. Zato ga moraš uzeti."

Slepi čovek krenu sa fenjerom i pre nego što je i odmakao, neko se sa njim sudari. "Pazi kuda ideš!", uzviknu on nepoznatom. "Zar ne vidiš ovaj fenjer?"

"Sveća ti je dogorela, brate", odgovori nepoznati.

Glas sreće

Posle Benkeieve smrti, jedan slepi čovek, koji je živeo u blizini učiteljevog hrama, reče prijatelju: "Pošto sam slep, ne mogu da vidim čovekovo lice, pa moram da mu ocenjujem karakter po zvuku njegovog glasa. Obično, kad čujem nekoga da drugome čestita na njegovoj sreći ili uspehu, čujem i skriveni ton zavisti. Kada se izjavljuje saučešće zbog nesreće drugog, čujem radost i zadovoljstvo, kao da je onome što saučestvuje zaista drago što je nešto dobiti ostalo u njegovom sopstvenom svetu.

Sudeći po onome koliko ja znam, Benkeiev glas je uvek bio iskren. Kad god je iskazivao sreću, nisam čuo ništa osim sreće, i kad god je iskazivao tugu, tuga je bila sve što sam čuo."