Učitelj zena Šoiči je imao jedno oko, koje je blistalo od prosvetljenja. Podučavao je svoje učenike u hramu Tofuku.
I danju i noću hram je bio u tišini. Nije bilo ni jednog jedinog zvuka.
Učitelj je čak ukinuo i izgovaranje sutri. Učenici nisu nikada ništa radili osim meditiranja.
Kada je učitelj umro, jedan stari sused ču zvonjavu zvona i recitovanje sutri. Po tome je znao da je Šoičija nestalo.
