Mokugen se nije nasmejao do poslednjeg dana svog života. Kada mu je došlo vreme da napusti svet, reče svojim odanim učenicima: "Učili ste kod mene više od deset godina. Pokažite mi pravo tumačenje zena. Ko se najjasnije izrazi, biće moj naslednik i primiće moju odoru i zdelu."
Svi se zagledaše u Mokugenovo ozbiljno lice, ali niko ne odgovori.
Enčo, učenik koji je uz učitelja proveo dugo vremena, priđe krevetu i približi posudu sa lekovima. To je bio njegov odgovor.
Učiteljevo lice posta još ozbiljnije. "Je li to sve što si razumeo?", zapita.
Enčo priđe i vrati posudu gde je bila.
Prekrasan osmeh obasja Mokugenovo lice. "Nitkove", reče Enčuu. "Radio si sa mnom deset godina, a još nisi video moje telo. Uzmi odoru i zdelu. One pripadaju tebi."
